To je onaj simpatični brka što je imao televiziju, mobilnu telefoniju, orkestar za svadbe, veliku familiju, čak i jednog potencijalnog kandidata za predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Ako smo pomislili da će se Karić vratiti zato što je odlučio da konačno dokaže da je čist pred sudom i narodom, to se naravno neće desiti. Neće se desiti ni zbog toga što se uželeo majčice Srbije. Ne. Karić dolazi, jer se „ubajatio“ njegov slučaj – optužnica za „Mobtel“ i neku siću od 60 miliona evrića. Proći će više od 11 godina od tog hladnog februarskog dana davne 2006. godine kada je „pater familijas“ krenuo na „službeni put“, do trenutka kada će u maniru pravih rodoljuba ponovo dotaći tlo Srbije, kleknuti, poljubiti grumen zemlje, tri puta prekrstiti, možda i pustiti koju suzu. A onda će da navrnu braća, sestre, velika deca, sitna deca, šogori, šurnjaje, askurđeli i kurajberi.

Verovatno nije lako biti u tuđini, makar ta tuđina bila naša, Rusija. Smeta sigurno ta crvena boja na poternici Interpola koja ništa mnogo ne znači, jer čovek može da se švrćka po belom svetu bez problema. Nije mu bilo lako ni zbog toga što je briga o porodici pala na nejaka Milankina pleća koja je morala da se žrtvuje i da postane narodni poslanik. Kako mu je tek bilo da iz daljine prati kosmički napredak Srbije, nezabeležen u novijoj istoriji, a da nema njega i njegovog biznisa u tome. Koliki bi samo DŽi Di Pi bio da su Karići mogli da se bave biznisom umesto „sa politikom“. Suficit bi nam bio ihahaj, a na privrednom rastu bi mogla da nam zavidi i Albanija sa sve Kosovom zajedno. Kada smo već kod Kosova, i tu bi pomogao, sigurno bi. Pamti narod u južnoj srpskoj pokrajini bend braće Karić. Te svirke su bile najubedljiviji dokaz postojanja bratskih i prijateljskih odnosa među stanovništvom u Peći i okolini. Pa, pregovori u Briselu bi tekli kao po loju kada bi Bogi, Sreten, Dragi i Haifa na uvce sagovornicima zasvirali „Šotu“. Možda bi i Milanka neki tanc uhvatila sa Tačijem tamo u tom Briselu.

Za prosutim mlekom ne vredi kukati. Šta je bilo bilo je, puj pike, ne važi. Država se propisno, ko zna koji put, izblamirala. Hteli ne hteli, politika je ponovo uplela svoje kandže. Niko nije kriv. Srbija će oprostiti svom sinu Kariću što ga je tužila, a Karić joj neće oprostiti, jer se dosta on do sada žrtvovao za Srbiju. Možda će i neku televiziju ponovo da otvori, jer se i u dalekoj Rusiji vidi kako ta ista država deli milione evra prijateljskim TV kućama. Samo, sigurno je da se ona više neće zvati BK TV, eventualno BV TV. Sada su aktuelna neka druga braća, zar ne.

I familija se aktivno uključila i pretpovratničke aktivnosti. Poslanici Dragomir & Milanka su počeli da se bave pojedinim političkim aktivnosti. Malo putuju, malo se slikaju. Dragomir čak nešto i kaže, i obavezno spomene najmudrijeg među nama, vizionara, bez čije vizije ne bi bilo ničega što sada imamo. Sve se to lepo pakuje. A, onda, ko zna. Možda padne i neka zdravica u Batočini. Možda se poseti neki grad radi neke svirke ili investicije, pa se prenoći u vojničkom krevetu kada već nije isproban onaj drugi.

A, šta bi se to strašno desilo da je ostao u svojoj otadžbini? Ništa naročito. Bio bi malo u zatvoru, onda bi sa nanogicom boravio na slobodi, a onda mu je skinuli i pustili da se sa slobode brani na suđenju koje bi trajalo do Bog te pita kada, vratili bi mu ono što su mu oduzeli sa nekom kamaticom. Oni koji su osetili čari zatvora, za razliku od Karića, mogu da se nadaju i odšteti zbog vremena provedenog u zatvoru, ali o tom benefitu, u krajnjoj liniji što ne reći – o profitu, Bogoljub može samo da mašta. Drvlja i kamenja je ova vlast bacila na Miroslava Miškovića i mi svi zajedno sa njima. Ali čovek je skupio petlju, osetio čari zatvora, nastavio da radi, plaćao porez državi i redovno dolazi na suđenje. E, zato je časnije biti Mišković nego Karić.