Doskoro je non stop umeo da kaže nešto na tu temu. Naprasno o predsedničkim izborima ne voli više da priča ni ministarka Zorana Mihajlović. Još se pride sekira jer „ne zna kako se našla u toj priči“, a svi znamo da je ona samu sebe kandidovala odavno, niko drugi nego ona, samu sebe ispromovisala.

Ko zna koji put po redu je i ON rekao da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsedničku funkciju, što sigurno govori o tome da, ipak, razmišlja, barem o izborima. Isto tako, ko zna koji put govori i da će da se povuče sa mesta premijera ako neko drugi pobedi, a ne SNS (odnosno NJEGOV) kandidat. Sećamo se kako je pričao da možda i ne bude premijer. Dakle, prva strana nameće temu predsedničkih izbora kao krajnje nebitnu, jer je drugoj strani veoma bitna.

ON ima veliku dilemu i to je problem velikih autoriteta, odnosno kada je jedna ličnost predominantna u odnosu na druge. Nije voljan da kreira još jednog jakog igrača pored sebe, a aktuelni predsednik, gotovo sigurno, nije neko na koga bi potrošio velike novce u kladionici. Ima ON igrača koliko želi – Nebojšu Stefanovića, Aleksandra Vulina ili onog Jugovića koji se sam nudi, a što da ne i pomenutu Zoranu Mihajlović. Bitno je, svakako, šta će da uradi druga strana.

Pa, pogledajmo malo situaciju sa druge strane. Opozicija. Jedini kandidat koji ima smisla je – zajednički kandidat, nestranačka ličnost. Ponuda je toliko mršava, da je to isuviše bolno. Nikakav foto robot takvog kandidata nije potreban. On se iskristalisao odavno, a to je, zna se ko. I tu nikakvih dilema i sujeta nema. To mora da bude jasno na samom početku ove priče. Čak, ni on sam nema pravo da kaže – neću.

A, zašto je to tako? Zato što je on pokazao zube ovom režimu, zato što je bio izložen svemu i svačemu, i zato što je i pored dejstva te kanalizacije ostao neokaljan sačuvavši autoritet institucije na čijem se čelu nalazi. Uostalom, i prva strana je pokazala da malo zazire od njega. Da bi se načinio prvi korak, mora da sačeka kraj izbora u Demokratskoj stranci. Ko god bio, a više je nego jasno i očigledno ko će biti novi lider demokrata, mora da shvati da kandidat za predsednika Srbije ne može da bude šef DS. Isto onako kako je to Zoran Đinđić odlučio 2000. godine. Predsednički kandidat mora da bude neko ko ima najveće šanse da pobedi. To mora da bude prva odluka prvog demokrate posle 25. septembra. Ako to ne uradi, onda će predsednički izbori biti već tada izgubljeni. Kada tu podršku bude dala DS, normalno bi bilo da to urade i sve ostale stranke demokratske orijentacije.

Mnogi drugi moraju isto to da shvate. Bivši predsednik Srbije i lider SDS Boris Tadić je prvi među njima. Zašto bi bilo ko glasao za njega na predsedničkim izborima, ako je već imao dva mandata, i šta bi sada novo uradio? Neko ko je u koaliciji sa još dva „jaka“ političara osvojio pet odsto glasova, a pritom je i psiholog, trebalo bi da uključi racio i da ode u taj drugi film, jer na osnovu čega može da se nada da bi pobedio bilo koga na izborima za predsednika Srbije. Kako pet može da postane 50 plus jedan glas? Nikako, i to mora da shvati, i u tome mora da se ogleda njegova veličina, ako je još ima. Verovatno će i Nikolić pre njega da shvati da ne treba biti kandidat bez velike podrške.

U slučaju da Vuk Jeremić ne postane predsednik sveta, i on ima kapacitet za predsednika Srbije. Ali, njemu DS sigurno, a i mnogi drugi, ne bi blanko dali podršku. Vremenom možda, da, ali vremena nema, bez obzira što su ti izbori tamo negde u maju. Nije nemoguće da dobije podršku od NJEGA, ali to je stvarno drugi film.

Ovi izbori su mnogo bitni, najviše zbog ishoda. Biće prva prilika da se načne politička stvarnost u kojoj živimo. Izuzev u slučaju da se ON kandiduje, a rekao je da neće. Svaki drugi kandidat, NJEGOVOM rukom pomilovan, neizvestan je za pobedu u drugom krugu. Uključujući i Rasima LJajića, koji posle 16 godina u vlasti želi da samostalno proveri rejting. E, to je već šansa.