Urbana je legenda da su radikali, iz čijeg su šinjela podsećanja radi nastali naprednjaci, u kampanji koristili privatna vozila, nigde nisu ručavali i večerali, niti noćili. Tu matricu su, što je i normalno, prepisali ON i NJEGOVI. Striktno odvajaju kampanju od svog posla. Tako je, primera radi, u poslednjoj kampanji ministarka Zorana Mihajlović nekoliko puta dolazila u Šabac bez službenog automobila, bez nekoliko pi-arova koji je prate, bez fotoreportera, bez kompletne bulumente. Kako da ne.

I kako da im sada ne smeta kada je Saša Janković odlučio da se kandiduje. Ne žele da mu se dozvoli da arči državna sredstva koja su mu na raspolaganju kao zaštitniku građana. Verovatno s pravom očekuju da će borba za prvog građanina Srbije biti neravnopravna i da će NJEGOV budući kandidat biti hendikepiran, i u zaostatku za Sašom, jer neće koristiti ništa od onog što mu je na raspolaganju. Taj hendikep je toliki da onaj ko misli da je dužan Srbiji još jedan mandat i da nema boljeg u Srbiji, još ne sme da se kandiduje, barem nije do Božića, a teško da će i do Sretenja, ili Bog te pita kojeg verskog praznika. Da ga parafraziramo: „Biće kako ON odluči“. I tako ispada da je Saša u prednosti zato što ON neće da odluči još neko vreme, e pa, malo morgen.

A u niskom su startu, nije da nisu. Ironično komentarišu najavljene kandidate, ali ne žele da se konkretno izjasne o svom. Sve nešto okruglo, pa na ćoše. Te nije još vreme, te odlučićemo za dva-tri meseca, te bolji život, te Kula Beograd, te klozeti… Biće da je nešto drugo, i neka je. Neka se malo i oni češu, ako ih svrbi. Moraće malo da se pomuče. Možda, doduše, neće ako se ON kandiduje, ali onda će morati, ako to već traže od Saše, da traže i od NJEGA da podnese ostavku na mesto premijera. Samo ko će to da uradi? Da neće možda Maja Gojković – taman posla, lepo se usidrila u parlament, disciplinovala svoje poslanike, kažnjava opoziciju, a i partija joj se ne menja – barem dok je na vlasti. Mogao bi Martinović – nema šanse, jednom je priznao da je pogrešio i ne pada mu na pamet da ponovo zezne. E, znamo ko bi mogao – Vladimir Đukanović – jok, ne bi ponovo da kreči bez preke potrebe. Sve junak do junaka. Nema ko drugi onda nego – Marijan Rističević. NJemu ionako malo treba, taj menja ćurak kako stigne, a ima i petlju, zar ne? Dakle, biće to Marijan, ako bude trebalo.

Ako je neko i pomislio da bi ON ili eventualno Toma mogli da zloupotrebe svoj položaj i da u kampanji Srbiju ne obilaze službenim automobilima i ne koriste ostale državne resurse koji su im pri ruci, grdno se varaju. Imaju familije automobile, sve se vodi na žene, i sve drugo i nema potrebe da se zloupotrebljavaju državna sredstva i funkcije. Samo je problem Saša i njegova funkcija.

Sećamo se svojevremeno koliko je reč „ostavka“ bila omražena i neupotrebljiva. Kada je Slobodan Milošević odlučio da se sa mesta predsednika Srbije „prebaci“ na mesto predsednika Jugoslavije, nije podneo ostavku, već je pismom obavestio predsednika Skupštine Srbije da će biti predsednik Srbije. Niko ne voli da podnese ostavku i da se kandiduje za neku drugu funkciju, iako bi to bilo, pre svega, moralno i demokratski.

Uostalom, ne mora niko ni da podnese ostavku, ali nemojmo onda da nam smeta što neko sa državne funkcije trči predsedničku trku, a drugi da nam ne smeta. Da je neke sreće u srpskoj politici, mnogi bi se prvo ugrizli, pa tek onda nešto rekli. Koliko god to bilo pravilo, o zlatnom ćutanju, ono nikako ne bi moglo da važi za Vulina, na primer, koji se ubi jadan da nam objasni kako Janković nije zaštitnik građana, već kandidat. Ono što je najzanimljivije u celoj ovoj priči je činjenica da je ON u pravom problemu, kada je reč o predsedničkim i eventualnim parlamentarnim izborima. Da nije, ne bi se ON toliko ni oglašavao i sprdao sa političkim protivnicima. Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne podrži svog, kako bi to Šešelj rekao, političkog oca – Tomislava Nikolića. Sem ako veruje da aktuelni predsednik ne može da se izbori za još jedan mandat. Zbog čega odlaže trenutak da saopšti ime Tomislava Nikolića kao svog predsedničkog kandidata? Verovatno merka. Čeka rezultate istraživanja koje svakodnevno naručuje i kao poslušni đak rado ih primenjuje u svom 24-časovnom radnom vremenu. Da je siguran u Tominu pobedu, on bi odavno tog istog Tomu proglasio za kandidata. Ne bi mrcvario ni njega ni sebe. Po prvi put je od 2012. godine u defanzivi i, složićemo se, ne snalazi se baš kao riba u vodi. Ima i on nekoliko nepoznatih, ali nećemo sada o njima.

Kuvajući drugima čorbu, naprednjaci su na putu da i sami upadnu u taj lonac. Šta će iz njega da izvri, a šta će u njemu da ostane, videćemo veoma brzo. Možda ne do Sretenja, ali tu negde – sigurno, kada ON to bude odlučio.

Autor je novinar iz Šapca