Setio se čovek i to posle skoro deset godina od kada je na kongresu SPS postao predsednik stranke. Krenuo je u odlučnu, čvrstu, takoreći – naprednu rekonstrukciju svoje stranke.

Prosto je nemoguće da je sada odlučio da bude poput Slobodana Miloševića. Možda u svakom socijalisti čuči taj Miloševićev gen, pritajen negde u zadnjem delu mozga, i aktivira se kada čovek to najmanje očekuje. Ako važi ona – svi smo mi pomalo socijalisti, verovatno je tačna i ona – svi smo mi Sloba.

Naša sreća je što je Dačićevo dejstvo danas ograničeno, uglavnom na njegovu partiju. Drznuo se malo, doduše, da oplete po koleginici iz Vlade Srbije i nesuđenoj kandidatkinji za predsednicu Srbije Zorani Mihajlović. Radi se, po svoj prilici, o odvraćanju pažnje javnosti sa problema u svom dvorištu. Linija po kojoj se dešavaju ukori i isključenja u SPS sigurno imaju veze sa SNS. Neki su žute kartone dobili zbog kritike koalicionih partnera, pa da dokaže da to nije baš tako Dačić pošalje malo otrovnih strelica ka Zorani računajući na njenu suptilnost i da mu neće spočitati. Niti je ona suptilna, niti će mu prećutati, ali zabeleženo je da je i on malo opleo po njima. Možda bi trebalo da samom sebi dodeli taj isti ukor koji su nedavno zaradili pojedini funkcioneri, ili je njemu dozvoljeno, ipak je on lider.

Elem, njemu je dejstvo, za sada, ograničeno. Svi se, međutim, sećamo kako je bilo kada je bio mali od palube za vreme Slobe, ili kada je bio papagaj na Tadićevom ramenu – drzak, bezobrazan, nerealan, alav, halapljiv, ali lepo peva… NJemu nije imao ko da uruči ukor ni zbog kofera, ni zbog banana, ni zbog čega.

U pravu je kada kaže da je SPS izdržala mnogo toga, a dodali bi i – uspela da preživi sa svim onim istim Dačićima koji su nas „jahali“ decenijama. Sada rešava probleme koji nastaju, uglavnom, tamo gde se socijalisti drznu i naprave vlast sa onim drugima, a ne sa neprikosnovenom političkom organizacijom. Tako je bilo u Šapcu pre nekoliko godina, nešto slično se desilo i u Vladimircima, ali su se izgubljena jagnjad vratila kod alfa mužjaka uz pomoć Beograda. Udario je sada i na Novicu Tončeva iz Surdulice. Umesto da ga nagradi i postavi za potpredsednika stranke, jer je jedini od svih socijalista osvojio apsolutnu vlast u svojoj opštini i to sa više od 70 odsto podrške, on i njemu ukor. Izvinite, a šta je to loše što je Tončev uradio. Da nije to što neće sa naprednjacima? Što ima probleme sa naprednjakom koji je bio kelner u lokalnoj surduličkoj kafani, a sada vedri i oblači u nekom ministarstvu? Nije ni Novica „mala beba“, da ne ispadne da se mešamo u unutarstranačka pitanja, ili da navijamo za njega. Koliko je, međutim, poznato, stavove o SNS je iznosio i na, kako je to uobičajno reći – organima stranke. Jeste, doduše, često i u javnosti govorio, ali tom SPS je doneo 70 i kusur odsto glasova u Surdulici između ostalog i zbog svog stava prema naprednjacima. Tamo gde su socijalisti duvali u istu frulu sa naprednjacima, nisu prošli bajno. Ako neko misli da je Surdulica mala, barem je veća od Žitorađe, zar ne.

A opet nije u pravu. Šta je sa Ružićem? Da neće njemu možda da uruči zeleni karton, to je onaj što se dodeljuje za fer-plej u italijanskoj trećoj ligi. Po toj logici, i Ružić bi trebalo da „zažuti“, ali njega izgleda Dačić ne sme da kazni. Zna i on dokle može da se pruži.

Za razliku od Slobe koji je imao Kerbere, Dačić nema te čuvare pakla. Jedino ko s vremena na vreme kaže neku reč je Aleksandar Antić, on progovori samo kada struja treba da poskupi, ili eventualno Dušan Bajatović, kada treba da se brani. Ružića odavno nema u medijima, a Mrka je u međuvremenu postao Bekuta. Tako će i jednog dana i SPS da promeni srednje slovo.

Od svega ovoga, najveći benefit će imati ON. Nije se mnogo mešao, ali je Dačić na ovaj način uspeo da spreči kritiku, ne prema sebi, nego prema NJEMU. Ako se Dačiću i omakne koja, ON će da ga smiri, ON ili Zorana, Nebojša, Vulin… Rano mu je da rekonstruiše svoj kabinet, pa možda nije zgoreg da rekonstruiše koalicionog partnera. Efikasnije je. Lakše se čisti, i ne boli mnogo.