Za vreme ozloglašenog režima Slobodana Miloševića postojao je barem privid političkog dijaloga sa partijama. Bilo je mnogih pregovora i razgovora, činili su se neki obostrani ustupci.

Sada ne postoji ništa, ni trunke spremnosti na dijalog, dogovor, kompromis. Ne, samo kako ON želi, misli i hoće. Da li je u svetu demokratije normalno da se više i ne krije da sve zavisi od odluke jednog čoveka, bio to makar i Aleksandar Vučić, gospodar i kralj? Da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora – odlučiće Vučić, čak ne ni u dogovoru sa koalicionim partnerima. Ne, odlučiće njegova uzoritost – svemogući i prepodobni Aleksandar. Koalicioni partneri mogu da žele šta hoće, biće kako on želi, a oni će se povinovati toj odluci, jer su toliko nesposobni da njihov opstanak zavisi isključivo od NJEGA. Kada će biti izbori, pa naravno, i o tome će da odluči Aleksandar Vučić, ne bratija, već ON i isključivo ON. To nije normalno, to je opasno, ali i bolesno. Naročito za nekoga kome je radna biografija poprilično prazna pravog radnog iskustva, izuzev ako ne računamo rad u indijskoj gvožđari u Londonu.

Sve one vrednosti za koje smo se svi mi građani Srbije borili, uključujući i te radikale čiji je fanatični junoša bio Vučić koji su mnogo više bili na mračnoj strani – NJEMU su nebitne, nepoznate, nepotrebne. To bahato ponašanje nekoga ko bi trebalo da bude predvodnik demokratije nije od juče. Ono je duboko usađeno u savest višegodišnjim radikalskim ispiranjem mozga najgorim noćnim morama, ne onim iz remontovanog aviona iz spota, već iz realnog života. Spavate li mirno svi vi Draškovići, Vesići, Čovići, Mihajlovićke, Dinkići, Kneževići…?

Taj radikalski šinjel ništa dobro Srbiji nije doneo, niti će. Svako normalan se s pravom zapita kako je to zlo pobedilo? Pobedilo je zato što je ono, što je ličilo na dobro, dalo vetar u leđa činjenjem i nečinjenjem. To niko nema pravo da spori, jer je tako, ljutio se neko ili ne. Ono što je problem jeste činjenica da je to zlo dobilo podršku velikog dela javnosti u Srbiji. Tom delu javnosti ne smetaju neispunjena obećanja, ne smeta im ni smanjenje plata i penzija, ne smeta im ni to što bolji život nijedne od najavljenih godina nikako da dođe u Srbiju. Boli njih uvo za ta dva-tri bespravna objekta koji su srušeni usred noći pod mrakom fankomki. Ne smeta ni to što te neko gleda u oči, napada, vređa, ponižava, a laže, i to zna da laže. Znao je ON da će da se kandiduje, ali nije zgoreg malo zamajavati narod, opipavati puls birača, slušati ulizičke poeme svojih saboraca. Ta ogromna potreba nas da imamo vođu kojem ćemo da se divimo do imbecilnosti govori da kao nacija nemamo dovoljno samopouzdanja da reagujemo na bezobzirno gaženje slobode, demokratije, života.

Demokratija je suspendovana u Srbiji, u to nema nikakve sumnje. Strategija je skrojena do u sitan štep i svakodnevno se sprovodi. Problemi sa kojima se ON suočio pokriveni su tom suspenzijom i samovoljom. Svi su legli na rudu, već su ili će biti namireni. Suspendovan je i parlament. Zabranjeno je da radi. Sve u ovoj zemlji treba da stane da bi ON pobedio. Nijedan disonantni ton ne sme da se čuje, taman posla u najvišem državnom domu. Nikada u Srbiji nije zabeleženo da je neko imao toliku podršku naroda, kako priča i kako se hvali, a da je bio veća kukavica. Vladajuća koalicija je zatražila konsultacije sa samom sobom, a predsednica Skupštine je po mišljenje otrčala u Vladu, umesto da Vlada dotrči do nje. Skupština bira Vladu svuda u svetu, samo kod nas NJEGOV kabinet bira Skupštinu.

Nema dijaloga, nema dogovora, nema Skupštine, ali zato ima premijera. ON sebe da ukine neće. Ne pada mu na pamet da se povuče sa funkcije premijera forme radi, kako bi bio u regularnoj kampanji. Biće u kampanji van radnog vremena. Koje je to njegovo radno vreme? Evo, da se kladimo da u kampanji koristi sve resurse koji mu pripadaju kao premijeru. Povećavamo kvotu i tvrdnjom da mu ne pada na pamet ni da podnese ostavku na mesto predsednika stranke ako bude predsednik države. Biće i premijer, i predsednik, i šef Mesne zajednice u Majuru.

Šta još to treba da se dogodi da opozicija u Srbiji shvati da se sa bratijom ne može više ovako? Sada je šansa propuštena, ali drugi put, gospodo uzvišeni opozicionari, pamet u glavu i – BOJKOT.