E, taj NEKO neka se ljuti koliko god hoće, ali zar nije apsurdno da „politički otac“ ne sme da ozvaniči predsedničku kandidaturu dok ne dobije „amin“ od svog „političkog sina“. Sve nadajući se da će konačno, bezuslovno i bezpogovorno da ga podrži u nameri da „blagosilja“ njegovu želju i potrebu da kandiduje za još jedan mandat, naš predsednik iz dana u dan pokušava da mu se nekako nađe u zenici oka. I stvarno, gde će „sinu“ duša da to ne učini, ako ne zbog „oca“ ono barem zbog „frst lejdi“ koja se uživela u ulogu da će teško iz nje da se vrati u realnost. Otrgne mu se onako, bezvoljno kako aktuelni predsednik dobro obavlja posao, i to je sva dobrota sa NJEGOVE strane.

A predsednik se nudi iz petnih žila, vidi se. Te spreman je, zdrav, prav, duguje Srbiji, ne vidi nijedan jedini razlog da se ne kandiduje. I genetski kod mu je dobar. Pitanje je koje se nameće je jednostavno: „Pa, što se, predsedniče, ne kandiduješ, što ne saopštiš da si odlučio, šta te i ko sprečava?“. Vapeći za podrškom i to iz bratske Rusije, pitanje je koliko je dalji od nje.

Stalno se govori o tome da još nije vreme, da je rano, a nije baš tako. Koliko god da mislimo da su ti predsednički izbori daleko, nisu, tu su nadohvat ruke. Aktuelni predsednik, šta god i ko god mislio o njemu, nije neko bez političke pameti i iskustva. Lako je moguće da on shvati i pre Borisa Tadića, da ne treba više da bude u tom filmu. Ali, bez borbe, teško. Na kraju, što se ne bi kandidovao još jednom. Možda pre nego što on duguje nekome, SNS duguje njemu, ali razumevanje mora da postoji i za one u redovima te partije koji veruju da svojim predsednikovanjem predsednik nije opravdao očekivanja i da je vreme za penziju. Toliko rakije treba ispeći, i gre’ota je da se na tom putu, kojim će stići neki žuti ljudi, ispreče neki državnički problemi koji ne mogu biti rešeni ni vikom Slavuja iz Mrčajevca, ni božanstvenim glasom najveće srpske majke, niti Brkinom salatom. Lepše je slušati Vivaldija.

Ako bi se malo više zaneli i u ovoj analizi otišli toliko daleko da pomislimo da bi predsednik mogao da se kandiduje i bez NJEGOVOG pristanka, onda bi apsolutno zaslužio onaj biser od naslova koji onomad vaskolikoj Srbiji obznanio „Informer“ – da ON ima velika (znate već šta). U tom smislu bi moglo da dođe do prve ozbiljnije krize u naprednjačkim redovima, koja neminovno ne bi dovela do velikog raspada stranke, jer se zna ko ima… Koliki god taj raspad da bude, makar i napola, opet bi SNS imala više članova nego sve ostale stranke zajedno. Ali, bili bi načeti. I, eto tako još jednog apsurda. Zamislite sebe da glasate za aktuelnog predsednika, a protiv NJEGA. Tu ruku, koja bi predsednikovo ime zaokružila, teško da bi utrnula duplo veća zadnjica nastala od svih šefova DOS koji davno glasaše za Koštunicu.

Situacija je u ovom slučaju veoma jasna. Predsednik je svestan da bez NJEGA neće moći da se nada pobedi, a ON nije siguran da će predsednik uspeti da pobedi i sa tom toliko željenom podrškom. Da je ON siguran, šta bi ga koštalo da jasno i glasno od „dobro obavlja posao“ lepo kaže „naš kandidat biće aktuelni predsednik Srbije“. Ima tu i drugih razloga, verovatno. Mnogo toga je pred nama. Pored tog boljeg života koji očekujemo za dve i po, najviše tri godine, imamo i neke teške odluke koje treba da donesemo. Pre svega Kosovo, i tu NJEMU treba čista situacija, jednoglasni hor, a ne opersko soliranje. Ne ulazeći u teorije zavere o postojanju tvrdog i mekog tkiva u SNS, jasno je da njih dvojica imaju malčice drugačije mislenija. A teške odluke tek treba da se potpišu, i mur da se stavi.

Za to vreme, kada ostane sam sa sobom, na tom čuvenom Andrićevom vencu, i razmišlja o drugom mandatu, predsednik verovatno postane bolno svestan svojih izgovorenih reči iz maja 2012. godine – „Poraslo dete, osamostalilo se“.

Autor je novinar iz Šapca