Suze i kamen 1

Ono što je usledilo kasnije učinilo me je, međutim, mnogo ponosnim. Imao sam tu sreću da se rodim i da živim u zemlji u kojoj se i on rodio i živeo. Bio sam njegov savremenik, poput svih nas. A srce mi je bilo puno što se zbog tog mog zemljaka pesma orila širom regiona dok su sveće osvetljavale ona najlepša, najtananija i najčistija osećanja.

Trebalo je imati kamen umesto srca i ne pustiti suzu ovih dana, ali trebalo je i dodatno biti nečovek i još jednom dokazati naciji koliko su neki ljudi jadni i bedni, i koji su preseljenje u raj čoveka pretvorili u jeftin i kičerast „in memoriam“ nedostojan čak i njihovog kulturnog i ljudskog nivoa. I zato, s punim pravom, hoću da branim uspomenu na njega i da se borim da ništa ne uprlja sećanja na jedinstvenog pesnika naših duša.

Ti isti su sledili mantru onog ministra informisanja koji je svojevremeno za Balaševića rekao da je „jeftina fukara koja peva za muslimansku decu, umesto za našu“. Taj nekadašnji ministar, koji je u međuvremenu avanzovao do neslućenih visina, obezbedio je „Za našu decu“ nešto drugačiji melos i neke drugačije stihove.

Željko Mitrović je, znamo svi, oblik života bez ikakvih skrupula. Pomislio je da sa dve polupismene polustarlete koje još nisu dočekale svoj red za Farmu i Zadrugu pokuša da ispadne Džek i da njegova televizija da omaž veličini čije pesme i koncerte nije emitovao na svojoj televiziji. Otišao je toliko daleko da su ga polupismene polustarlete u programu nazvale – Naš Đole. Niti je „vaš“ niti sme da bude za vas – Đole. Pre nego što izgovore njegove ime, treba da stanu mirno i da pokažu pokajanje a ne da dozvole da nam o Balaševiću u tom programu govore Dara Bubamara i Damir Handanović, koji je priznao da ga nije poznavao, ali je znao za njegov stvaralački opus. Gde je granica, Mitroviću?

Javni servis Srbije se nije, takođe, setio Balaševića za života. Pokajnički su odradili posao. Puštali su suze, a nijednom nisu zaplakali zbog toga što nisu izveštavali sa koncerta u Areni, ili što nisu smeli da puste „Dno dna“. Jedna mala televizija Šabac je, na primer, puštala tu pesmu. Ko vam je branio Balaševića sve ove godine? Svi će se vaditi na to da Balašević nije hteo da gostuje po televizijama, da je izbegavao novinare itd. Pesme mu nisu bile za izbegavanje, pesme su mu bile slobodne, ali zabranjene za emitovanje. Hrvatska radio-televizija se časnije i poštenije oprostila od Balaševića od srpskog Javnog servisa tog petka kada nas je napustio.

Da je neko izašao i izvinio se i Balaševiću i svima koji su ga slušali sve ove godine, bilo bi drugačije. Pokazali bi pokajanje. Ovako su ispali još gori licemeri. Možda bi bolje bilo da su ćutali, pustili neki koncert, bez obzira na rizik što bi kroz taj koncert prošla i neka poruka koja nekome ne bi bila po volji. Nekadašnji ministar informisanja je, eto, ćutao. Kamen. Nije ni telegram saučešća napisao, a za Šabana Šaulića jeste. Za umetnikom za kojim je žalio prostor na kojem živi 20 i kusur miliona ljudi, Srbija nije mogla i zvanično da žali. Tako je žalio samo Novi Sad. Primera radi, u Hrvatskoj je proglašen dan žalosti kada je umro Oliver Dragojević.

Bivši ministar bi morao da bude ponosan što je upravo iz male Srbije jedan čovek okupio sav prostor nekadašnje Jugoslavije. Ili je bio ogorčen i ljubomoran što je neko drugi bio u centru pažnje u kakvom on nikada neće biti. Umesto da bude ponosan na svog sunarodnika, on se zabio u mišju rupu i nastavio da pati zbog nedostatka takve iskrene i ljudske emocije prema njemu.

Kada bolje razmislim, i bolje je što je ćutao. Jasno je i njemu da mora da glumi da nije baš toliko Željko Mitrović. Pokrio se ušima i broji u sebi dane kada će se sve smiriti, a onda će on ponovo da stupi na scenu. Ne znam ni kako bi porodica reagovala na to da je progovorio nešto. Brine me kako će reagovati i na ovaj tekst, jer je dostojanstvenija nego što bismo mogli i da pomislimo. I hvala im na tome. Pokazali su da su veliki i dostojni svog Đorđa.

Ko zna možda se nekadašnji ministar napio, ima nekih priča da voli da se napije, naročito kada neko ode. A možda je i on slušao, rastao, „muvao“ cure uz najlepše stihove ikada otpevane. Teško će biti. Takvom mentalnom sklopu više odgovora emocija Baje Malog Knindže bez obzira što se pod stare dane „navukao“ na nešto pristojniji estradni melos.

Balašević je davno prevazišao prostor u kojem je živeo. Nikada nismo izgubili nekoga kao što je on. Svi, ne samo mi koji smo živeli sa njim u Srbiji. Kada neko za života postane besmrtan, to je najveća vrednost. Naša je sreća što je Đorđe Balašević – naš. Verujem da u Srbiji nikada neće biti toliko puteva da će moći da budu pokriveni sa svim pesmama Balaševića. To je večnost, a ne pokušaj nekoga da tu večnost kupi.

#izVucicemose