Ono što je usledilo kasnije učinilo me je, međutim, mnogo ponosnim. Imao sam tu sreću da se rodim i da živim u zemlji u kojoj se i on rodio i živeo. Bio sam njegov savremenik, poput svih nas. A srce mi je bilo puno što se zbog tog mog zemljaka pesma orila širom regiona dok su sveće osvetljavale ona najlepša, najtananija i najčistija osećanja.
Trebalo je imati kamen umesto srca i ne pustiti suzu ovih dana, ali trebalo je i dodatno biti nečovek i još jednom dokazati naciji koliko su neki ljudi jadni i bedni, i koji su preseljenje u raj čoveka pretvorili u jeftin i kičerast „in memoriam“ nedostojan čak i njihovog kulturnog i ljudskog nivoa. I zato, s punim pravom, hoću da branim uspomenu na njega i da se borim da ništa ne uprlja sećanja na jedinstvenog pesnika naših duša.
Ti isti su sledili mantru onog ministra informisanja koji je svojevremeno za Balaševića rekao da je „jeftina fukara koja peva za muslimansku decu, umesto za našu“. Taj nekadašnji ministar, koji je u međuvremenu avanzovao do neslućenih visina, obezbedio je „Za našu decu“ nešto drugačiji melos i neke drugačije stihove.
Željko Mitrović je, znamo svi, oblik života bez ikakvih skrupula. Pomislio je da sa dve polupismene polustarlete koje još nisu dočekale svoj red za Farmu i Zadrugu pokuša da ispadne Džek i da njegova televizija da omaž veličini čije pesme i koncerte nije emitovao na svojoj televiziji. Otišao je toliko daleko da su ga polupismene polustarlete u programu nazvale – Naš Đole. Niti je „vaš“ niti sme da bude za vas – Đole. Pre nego što izgovore njegove ime, treba da stanu mirno i da pokažu pokajanje a ne da dozvole da nam o Balaševiću u tom programu govore Dara Bubamara i Damir Handanović, koji je priznao da ga nije poznavao, ali je znao za njegov stvaralački opus. Gde je granica, Mitroviću?
Javni servis Srbije se nije, takođe, setio Balaševića za života. Pokajnički su odradili posao. Puštali su suze, a nijednom nisu zaplakali zbog toga što nisu izveštavali sa koncerta u Areni, ili što nisu smeli da puste „Dno dna“. Jedna mala televizija Šabac je, na primer, puštala tu pesmu. Ko vam je branio Balaševića sve ove godine? Svi će se vaditi na to da Balašević nije hteo da gostuje po televizijama, da je izbegavao novinare itd. Pesme mu nisu bile za izbegavanje, pesme su mu bile slobodne, ali zabranjene za emitovanje. Hrvatska radio-televizija se časnije i poštenije oprostila od Balaševića od srpskog Javnog servisa tog petka kada nas je napustio.
Da je neko izašao i izvinio se i Balaševiću i svima koji su ga slušali sve ove godine, bilo bi drugačije. Pokazali bi pokajanje. Ovako su ispali još gori licemeri. Možda bi bolje bilo da su ćutali, pustili neki koncert, bez obzira na rizik što bi kroz taj koncert prošla i neka poruka koja nekome ne bi bila po volji. Nekadašnji ministar informisanja je, eto, ćutao. Kamen. Nije ni telegram saučešća napisao, a za Šabana Šaulića jeste. Za umetnikom za kojim je žalio prostor na kojem živi 20 i kusur miliona ljudi, Srbija nije mogla i zvanično da žali. Tako je žalio samo Novi Sad. Primera radi, u Hrvatskoj je proglašen dan žalosti kada je umro Oliver Dragojević.
Bivši ministar bi morao da bude ponosan što je upravo iz male Srbije jedan čovek okupio sav prostor nekadašnje Jugoslavije. Ili je bio ogorčen i ljubomoran što je neko drugi bio u centru pažnje u kakvom on nikada neće biti. Umesto da bude ponosan na svog sunarodnika, on se zabio u mišju rupu i nastavio da pati zbog nedostatka takve iskrene i ljudske emocije prema njemu.
Kada bolje razmislim, i bolje je što je ćutao. Jasno je i njemu da mora da glumi da nije baš toliko Željko Mitrović. Pokrio se ušima i broji u sebi dane kada će se sve smiriti, a onda će on ponovo da stupi na scenu. Ne znam ni kako bi porodica reagovala na to da je progovorio nešto. Brine me kako će reagovati i na ovaj tekst, jer je dostojanstvenija nego što bismo mogli i da pomislimo. I hvala im na tome. Pokazali su da su veliki i dostojni svog Đorđa.
Ko zna možda se nekadašnji ministar napio, ima nekih priča da voli da se napije, naročito kada neko ode. A možda je i on slušao, rastao, „muvao“ cure uz najlepše stihove ikada otpevane. Teško će biti. Takvom mentalnom sklopu više odgovora emocija Baje Malog Knindže bez obzira što se pod stare dane „navukao“ na nešto pristojniji estradni melos.
Balašević je davno prevazišao prostor u kojem je živeo. Nikada nismo izgubili nekoga kao što je on. Svi, ne samo mi koji smo živeli sa njim u Srbiji. Kada neko za života postane besmrtan, to je najveća vrednost. Naša je sreća što je Đorđe Balašević – naš. Verujem da u Srbiji nikada neće biti toliko puteva da će moći da budu pokriveni sa svim pesmama Balaševića. To je večnost, a ne pokušaj nekoga da tu večnost kupi.
#izVucicemose
Bravo Neso, a bivši neka uživa sa gore navedenim.
Da li je to iskvareni HRVATSKI.
Maestralno, bravo.
Bivši ministar,se zavukao u podrum i pije čovek vino.Moš’ misliti.
Bravo ime moje, a Poglavnik može samo da mašta o broju koji žali našeg Đoleta i da se doživotno pita – Bože, da li bi meni došlo na sahranu bar onoliko ljudi koliko je bilo recimo u Sarajevu, Splitu, Zagrebu, Nišu, N.Sadu, Beogradu….?? Ne bi Poglavniče, ne bi garant!!!
Bolje se ne može reći, ni napisati. To je to.
Jedna mala televizija Šabac više ne pušta „tu“ pesmu, jer bila mnogo mala pa je pala.
Velikom Balasevicu njihovo misljenje.izvinjenja i suze nisu potrebni.Znali su oni ko je Balasevic.a on je odlicno znao ko su oni.Iza vatre ostaje pepeo.Iza ivih drugih smrdljiv trag.Veliki su nepozeljni.jer su mera malima kol8ko su mali
Iza „vatre“ će ostasti i pepeo onih koji su ga ispratili u legendu, zato što nisu poštovali mere zaštite od virusa koji je i „vatru“ ugasio.
Nije tačno da se „bivši ministar informisanja“ nije oglasio povodom Balaševieve smrti. Izrazio je svoje razumevanje za one koji su se okupili da pokažu svoje žaljenje, od kojih će jedan broj i da mu se pridruži u istoriji u koju je otišao, zbog toga što nisu poštovali epidemiološke mere.
Ooppss ti zaboravi i sve one koji su bili na otvaranju velelepnog spomenika AV i stiskali se ko sardine da bi tapšali AV ili zaboravi hiljade i hiljade stisnutih na skijaškim centrima ili na sahrani Irineja…tako da vodi svoju brigu a normalan narod ostavi da žali za Đoletom,jer AV nikad neće dostići njegovu veličinu..otići će u zaborav vrlo brzo za razliku od Đoleta
Ljudi moji, presaberite se. Da li je moguce da je iko od vas moga ocekivati bilo kakvu primerenu izjavu saucesca od jednog nezrelog nevaspitanka?
U vreme kad covek sazreva i dostize neki nivo vaspitanja i pristojnosti on je arlaukao sa navijacima. Nema tu popravke.
Nije taj u životu video tribine stadiona.
Hvala ti Kulačine, ovo su reči koje milioni nas osećaju ali ti si znao sa ih sročiš.
Balaševića smo svi sa tugom i pijetetom ispratili. ali najlepše od svega je što
su patriote i nacistički nacionalisti umukli.
Ja nisam narocito plakao ni kad sam bio decak. Sam sebe vise podsecam na devojcicu, ali to je DJoletova velicina. Sto se tice medija, sramota je ovih tabloidnih listova i televizija, sta god da su objavili s obzirom kakav su odnos imali pre toga sa njim. Sto se tice Rts-a, napravili su dobru emisiju koja je okasnela, doveli su goste kojima je iskreno zao. Sramota je sto je na neki nacin bojkotovan na Rts-u dok je bio ziv, ovo je neko iskupljenje, koje je delimicno. Nije trebalo da se izvinjavaju, nego je bilo dovoljno da naprave hipoteticko izvinjenje, DJole, hvala Vam za sve, ako nesto nije bilo u redu, mi se u ime Rts-a izvinjavamo. Uzgred, valja reci da u kulturnom programu Rts-a nema izrazene cenzure, cak su i DJoletovi koncerti bili emitovani na nekim sporednim kanalima. Naravno da je sve to nedovoljno .