Za početak, bilo bi dobro da se ljudi na vlasti dogovore da li je cena poklona 230 ili oko 185 miliona evra. Drugo, da li je to cena za modernizaciju tih šest aviona plus ona četiri koja već imamo, ili za naoružavanje svih tih aviona, ili za sve nabrojano.

Kada se svi oni lepo dogovore i to serviraju narodu, onda neće biti potrebe da bilo ko „zvoca“. Ovako, ispada da je tamo neki Mjanmar kupio 20 migova 29, novih, nerabljenih, za 200 miliona evra i bolje prošao od nas. Bez obzira na činjenicu da je nas i Rusa 300 miliona i da smo, jel te, braća, teško da možemo da poverujemo da su Mjanmarci prošli bolje od nas, makar tu vest objavio i čuveni Rojters.

Opšte je poznato da sem emotivne veze Srba i Rusa, sve drugo je čist interes, barem kada je stariji i veći brat u pitanju. Niko danas ništa ne poklanja. Eto, ni Ameri nam nisu poklonili hamere, ni Japanci tojote, nešto spominju Nemce i helikoptere. Koliko je poznato, ti pokloni nisu zahtevali nikakvu modernizaciju, niti su bili polovni. Pa, krenimo od sebe. Da li bi bilo ko od nas voli da dobije polovan poklon. Ne! Svi volimo da budu novi, neraspakovani, sa etiketom, ne volimo baš sa cenom, ali desi se nekada i to, naročito kada darodavac očekuje uzvratnu akciju.

Srbi ne kažu bez razloga da se poklonu u zube ne gleda, ali kako da je šest „dvadesetdevetki“, sa sve modernizacijom i naoružanjem od 185 do 230 miliona, veći poklon od 20 istih tih migova 29, glanc novih tek podignutih sa proizvodne trake, za 400 miliona. Modernizovanje po avionu Srbiju košta u najboljem slučaju 30,8 miliona evra, nov komad miga 29 Mjanmar košta 20 miliona. Toliko o poklonu.

Rusi su nam, elem, lepo namignuli. Neko bi rekao – kao i uvek. Ovo namigivanje sigurno nije baš lepo prihvaćeno u Briselu, ali nema oni tamo šta da se bune. Naše rukovodstvo samo sledi pametnu politiku Josipa Broza Tita – daju migavac ka Moskvu, a skrenu za Brisel. Tako se vodi mudra politika. Malo zadovoljimo jedne, mnogo naljutimo druge. Oni nama rampu, mi uzvratimo dobijanjem poklona, i tako u nedogled. Koliko će svi oni zajedno da imaju strpljenja sa nama, to je dobro pitanje, kao i to da li će ruski poklon da pokrene lavinu poklona ka Srbiji. Mi smo širokih ramena i leđa, sve možemo da primimo.

Ako, ipak, zanemarimo zvocanje, višestruku korist od dobijanja ovog poklona samo budala ne može da vidi. Jedna od njih je da su se i Hrvati „uplašili“ i odmah su spustili rampu za pregovore o poglavlju 26, kako je to primetio Coraxov kolega Marko Somborac. Ne samo da su se uplašili, već su, brže bolje, krenuli i oni da se „modernizuju“ tako što nabavljaju borbene letelice F16. Tako da će naši i hrvatski piloti da se nalete za sve pare. Uzdamo se da će pamet da preovladava i koliko god da se svi mi naoružavamo i modernizujemo, nikakvih oružanih skoba više neće da bude. To bi trebalo da bude ideja vodilja svakog mudrog političara na Balkanu.

S druge strane, pored toga što će srpskim nebom da lete modernizovani naoružani migovi 29, u Srbiji će se ponovo sa punim glasom pevati: „Hej vojnici, vazduhoplovci, čelična krila naše armije, smelo napred, uz komandanta, visina plavih ste branitelji vi“. A, kada budemo vratili i obavezu služenja vojnog roka, neće ni pešadinci biti zaboravljeni. Svi se sećamo one čuvene: „Pešadijo, pešadijo, pešadijo“.

Naša situacija sa stanjem u vazduhoplovstvu će na kraju biti znatno popravljena. Vojni piloti će, napokon, malo da lete, a ne samo da sa čežnjom gledaju ka nebu. Brojno stanje će, dakle, biti pojačano. Ono što, međutim, nikada neće biti nadoknađeno to je – jedan helikopter, dva vrhunska pilota, dva zdravstvena radnika i jedna beba. Nijedan poklon neće moći da nadomesti tu činjenicu, niti nam pomoći da zaboravimo te ljudske živote. Barem neki neće da zaborave.

Autor je novinar iz Šapca