nenad kostić

Ova kratka ulica čini dve raskrsnice i dve poluraskrsnice. Nema prolaznog saobraćaja. Redak, spor saobraćaj u ulici svodi se na dolaske i odlaske stanara. Tiho je; već satima ne čujem vozila.

Pusta raskrsnica naspram moga prozora načičkana je sa 19 znakova – mnogo saobraćajnih, nekoliko parkirnih. Druga raskrsnica, stotinak metara dalje, nosi 21 znak. Neki znakovi preklapaju se gledaocu, a neki su zaklonjeni krošnjama. Mirna ulica duga 400 m ima 69 znakova; prosečno jedan znak na šest metara.

Taksisti koji me dovoze mile kroz 19-znakovnu raskrsnicu da bi stali čim je prođu. Pre nego što iziđem, pitam taksiste koliko znakova su pročitali mileći mimo njih. Čude se pitanju jer nisu primetili znakove. Iznenade se kad saznaju da ih ima 19.

Vidim velike, plave table sa šest belih simbola: čovek, lopta, dete, auto, ivičnjak, kuća. Rebus me zbunjuje. Nekoliko metara dalje od takve table stoji njena kopija precrtana crvenom dijagonalom. Lakne mi: ono što nisam ukapirao više ne važi. Pitam taksiste šta znači taj krupan znak. Nagađaju ili sležu ramenima. Ne znaju. Pomoću interneta nalazim rešenje rebusa: „zona usporenog saobraćaja“ i „kraj područja usporenog saobraćaja“. Ako „zona“ preimenovana u „područje“ traje svega nekoliko metara, vozač neće usporiti na propisanih 10 km/h.

Neki znakovi vezani su za bandere. Radnici Parking servisa koji postavljaju dodatan znak kažu mi da Sekretarijat za saobraćaj kači svoje znakove na direke Parking servisa. Pomišljam da neko naplaćuje nepostavljene, ušteđene direke. Radnici mi kažu da tabla košta 15.000 dinara. Množim sa 69.

Vlasti seku životvorno drveće, a „sade“ plehane znakove. Umesto jasnih simbola, izmišljaju se zbunjujući rebusi. U uređenim zemljama saobraćajni znakovi su malobrojni i retki da bi ih vozači uočavali i poštovali. Pitam se ko dobija novac građana iz javne kase za proizvodnju, postavljanje, i održavanje nepotrebnog znakovlja koje ruži okolinu.