Teško mi je da priznam da je na izjavu francuske ministarske za evropske poslove (ponovila je najavu predsednika Makrona), da proširenju moraju prethoditi reforme u EU, najracionalniju izjavu dala SPS ministarka Slavica Đukić Dejanović, da „standardizacija koju zagovara EU … vuče Srbiju napred; prema tome, to je put na kome smo čvrsto“.

Naša prva šansa za ulazak u EU s državama regiona propuštena je ubistvom premijera 2003. Atentat su kvislinške snage oko Vojislava Koštunice iskoristile kako bi Srbiju vratile golootočanskom kursu i približile ruskoj orbiti. Naredna EU kampanja vodila se 2008. Ali su optimizam tih godina, zloupotrebom institucija, potopili predsednik Tadić, njegov šef „službi“ Rakić i interesna grupa oko ministarke pravde čija je reforma bila najava kolapsa cele društvene vertikale. Nov EU podsticaj najavio je aktuelni predsednik Vučić, i tada se, 2012, smatralo da je evropski legitimitet njegove vlasti okvir dogovora o reformama, Kosovu i dešešeljizaciji političkog sistema. Jedno od važnih pitanja ovog trenutka je, da li je šešeljizacija vlasti i opozicije proces koji je nepovratan, i s tragičnim posledicama. EU je naglo dobila na ceni čim se izmakla njena perspektiva. Ali cenu svih propusta iz poslednje dve decenije ne možemo nadoknaditi samo ovom iznenadnom provalom razuma i odgovornosti, pitanje je dokle će ta prisebnost potrajati: do prve prilike u kojoj će sistem ponovo spustiti rampu prema svim našim potrebama, za slobodama, demokratijom, širim državnim i ekonomskim prostorom, za tolerancijom i prvenstvom individualnih prava nad sistemskim besmislom, nekad i terorom.

I dok postaje neizvesno potpisivanje ugovora s Kosovom (u toku ove godine), i pred najavama obnove oružanog nasilja i u Bosni i na Kosovu, potrebno je utvrditi buduću cenu političke neodgovornosti koja nas je prepustila još jednoj izolaciji od civilizovanog sveta. U narednom vremenu, destruktivni potencijali one politike koja je izazvala nasilni raspad Jugoslavije naglašeni su činjenicom da ti potencijali neće biti upotrebljeni samo za odbranu komunizma (u najtvrđoj suštini), kao krajem osamdesetih, nego i u službi interesa Rusije koja povremeno izaziva oružane sukobe na evropskoj periferiji kako bi naglasila stratešku podlogu pretežno skrivenih operacija kojima razara evropske institucije i društvene odnose. U ovom trenutku samo NATO nudi jasnu perspektivu regionalnom miru, stabilnosti i jedinstvu, a to jedinstvo podrazumeva i naše nacionalno jedinstvo. Jedinstvo svih postjugoslovenskih naroda u političko-bezbednosnoj integraciji nije samo ostvarenje težnji preuzetih iz epohe romantizma. Ne postoji funkcionalna alternativa ukidanju granica i zajednici u borbi za slobode i demokratiju. Tu maksimu usvojile su, u međuvremenu, Crna Gora i Makedonija, za koje nas vezuju interesi koji prevazilaze svaku političku i idejnu aktuelnost.