Donbas 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Aktuelne scene bolesnih i očajnih pred kovid ambulantama podsećaju na ondašnje scene iz Donbasa, kao iz olovnih sovjetskih vremena, s ljudskim senkama, beznadežno siromašnim i nesrećnim, ali uvereni da su na dobrom putu.

Jedno od ciničnih pitanja koja su se postavila dok su mali zeleni vršljali po blatu i kukuruzu, a zapadni lideri najradije okretali glavu, bilo je, kako bi Kijev sovjetski deo Ukrajine ikad priveo evropskoj civilizaciji.

Milošević je izgubio vlast jer je izgubio ratove.

Đinđić je izgubio glavu jer je nameravao da zločince isporuči Hagu, i Srbiju menja podrškom društvene manjine koja, u smislu posvećenja njegovim ciljevima, više ne postoji, ili se ne čuje.

Tadić je potpisao sporazum sa EU i požurio da, s Dačićem, prebegne Putinu, eno ih i danas. Vučić je obećao reformu finansija i rešenje Kosova.

Od ekonomije je ostao sovhoz, od Kosova Donbas.

Štaviše je opasno zaljuljao Bosnu i Hercegovinu, Severna Makedonija ponovo je na rubu kolapsa pod pritiskom putinovskih Bugaraša, Crna Gora novi Donbas.

Prazninu koju je stvorila Đukanovićeva vlast bezbednosnim nemarom i koketiranjem crnogorske nomenklature s najmračnijim terazijskim umovima ispunila je kompletna memorandumska Srbija: Vučić, Đilas, SANU, SPC, provladini i slobodni mediji.

U proteklih godinu dana mobilisana je kompletna javna i tajna scena, sa istovetnim stavom i mišljenjem da je likvidacija proevropske Crne Gore rušenje vrednosti, vizija i ideala koje je trebalo zatreti likvidacijom premijera Đinđića.

Tu je bilo, u vlasti, u opoziciji, u medijima, i ličnih mržnji, zavisti i kompleksa prema tom čoveku čije je poruke dobro razumeo isti Đukanović kad je okrenuo list, a memorandumskoj Srbiji i leđa.

Vučićeva moć je u njegovom uspehu da obećava jedno a ispunjava deseto, i u slabosti opozicije koja nudi isto to deseto.

Pre dve godine sam u zagrebačkom Jutarnjem listu upozorio na pogrešno usmerenje opozicije koja je nastala iz iste logike kojom je smenjen Milošević, da je kriv zbog poraza, a ne zbog namera.

Zastrašujuće poruke opozicije ponovo su se čule na protestima koji su usledili nakon Vučićevog pokušaja da ponovo zatvori Srbiju koju je prethodno pregazila njegova partijska vojska.

Bio je utisak, da policija brutalno i sadistički premlaćuje njegove istomišljenike, koji su nezadovoljni ne zbog Vučićevih namera, nego zbog Vučićevog ustezanja da ih svim sredstvima sprovede.

Vučićev Beograd na vodi je Kijev, sve ostalo Donbas koji se davi u blatu i mizeriji besmisla u samoći i ponavljanja istog.

Kako je potvrdio Demostat, polovina sledbenika „prave“ opozicije su antivakceri.

Srećom smo okruženi stvarnim svetom koji svako naše većinsko uverenje odlaže tamo gde mu je mesto.