Đavo dođe po svoje. Opsada Dubrovnika vratila se pred glavni ulaz crnogorskog parlamenta. Građanski rat, jednom davno jedva utihnuo u pasjim jamama, na Terazijama i Sv. Grguru, ovoga puta ponovio se u farsi, s majčicom Rusijom, motkama i prasećim glavama, ali značenja, ponovo, preslikavaju izazove ne samo lokalne, nego i svetske politike.
Nije jasna gadljivost medija i „elita“ prema Đukanovićevoj navodno nepodnošljivo dugoj vladavini. Nije jasno zakeranje, kako se vlast tamo nije promenila od '45 (ovde ona prava „vlast“ nije od '44), i da je jedan isti na vrhu u poslednjih četvrt veka. Đukanović je u stvari prekršio dva zaveta, prvi, nesvrstanost Titove epohe, čija je suština bila u bliskosti s trećesvetskim neprijateljima Zapada i demokratije, i drugi, sa samih početaka njegove karijere, da će se Srbija, Crna Gora i silom anektirane teritorije pripojiti nekome novom sovjetskom aranžmanu.
Istoričarka Latinka Perović je nedvosmisleno i autoritarno celu našu elitu, i dominantnu i neželjenu, svrstala na istu stranu, a ta se strana podelila u stavovima i sistemima vrednosti. Preostali, vanpartijski drugovi, bili su šaka jada slavskih gnjavatora, dok je takođe bila zanemarljiva razlika između prinude i dobre volje da se sarađuje s diktatorom, službama i diktaturom.
Najmanje je, na kraju svega, razumevanja za, tobož, diktatora koji bi da Crnu Goru dalje modernizuje uvodeći je u strukture najrazvijenijeg dela sveta, da je prenese na zapadnu stranu Gvozdene zavese, koja bi da se ponovo spusti, i po našim glavama. Da li postoji neka više demokratska struktura koja bi to izvela bez Đukanovića, i u procedurama koje su takođe više demokratske? Izgleda da ne postoji. Da li se demokratski ciljevi uvek postižu najčistijim demokratskim sredstvima? Verovatno je poželjno, kad je izvesno i moguće.
Crna Gora je, od kraja devedesetih, godinama bila pod tihom okupacijom ostataka JNA, bandi i agentura kojima su, nakon Miloševića, pre svega vođeni ličnom mržnjom, upravljali Koštunica, Tadić i s njima povezane, međuzavisne bezbednosne strukture. Medijskom scenom, univerzitetima i kulturom Crne Gore dominira isti polusvet koji i u Srbiji, suočen sa zamorom srpskog šovinizma, pokušava da ga okrepi ruskom propagandom, u kojoj je sve više ogoljenih, zvaničnih stavova i poruka. U našem, još uvek zajedničkom teatru apsurda, Crnogorci su, obično podsvesno, manjinski opredeljeni u smislu stvarne nezavisnosti svoje države.
Ulazak u NATO jedan je od obrta koji preti narušavanjem ustaljenih shema crnogorske i srpske politike. Podgorička praseća pobuna postala je nasilna upravo u suočavanju sa izvesnošću da Crna Gora otvara putanju kojom bi mogla da krene Srbija. Uvodeći čitavu bivšu Jugoslaviju u proces koji će podrazumevati suočavanje ne samo s nedavnom prošlošću i budućnošću koja predstoji, nego i sa osnovama kolektivnih identiteta, organski vezanih, u ovom delu sveta, za fenomenologiju i praksu kolektivne bezbednosti, naše najneuspešnije aktivnosti u protekla dva veka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
