Za godinu i po, do kraja 2019, možemo se ponovo izvući. Ali smo iskorak iz 2000. skupo platili. Vučićeve najave, iz 2012, da će vratiti put reformi, platili smo novim uništavanjem međunacionalnih odnosa, i neuspesima u ekonomskoj i emotivnoj obnovi jugoslovenskog prostora. Kidaju se društvene spone, do ličnih, intimnih odnosa. Institucije najvišeg visokog ugleda i poverenja, crkva, vojska, policija, gube suštinsku i zakonsku svrhu, ali je, srećom, i sve manje poverenja u njihove pretnje. Svega dve noći nakon policijske parade nastavila se hronika mafijaških obračuna. Slabost države očita je i u verbalnim ispadima zvaničnika. Izjave podministra za Kosovo targetiraju samo najosetljivije srpske zajednice. Izjave ministra vojnog narušavaju odnose s Hrvatskom na koju smo upućeni nacionalnim, ekonomskim i evropskim potrebama. Šleperi zaglavljeni i na hrvatskoj i na mađarskoj granici. Ne propušta ih ni srpski prijatelj Orban. I to nisu kolone srpskog prkosa nego bede i neuspeha.

Koketiranje sa Šešeljem indukuje šešeljizam opozicije. Kandidat za predsednika propale DS, da će s Dverima u vladavinu prava (!) nastavak je banditizma kojem je saučestvovao u narušavanju odnosa s Crnom Gorom, oklen je (i savladao, u osnovi, srpski, čita i piše). Jeremić je samo jedan od restauratora zločinačke neo-espeesovske politike kojom se Srbija vezivala za razbojničke trećesvetske režime. I nije slučajno da nema nostalgije za njegovim vremenom.

Suština kolapsa politika, institucija, stavova i vrednosti u dugom je trajanju jugoslovenske i svake druge dezintegracije. Nemamo društveni dogovor o bilo kojoj važnoj tački budućnosti. Pred potrebom smo, u kojoj, priznajem, nema ničega zanosnog, da se pomogne ostacima snaga i u vlasti i u opoziciji koje su spremne na hitno zatvaranje kosovskog pitanja, na nacionalno pomirenje, prekograničnu saradnju i evropsku integraciju. Jesu floskule, ali od javnih aktivista, i u vlasti i u opoziciji, obično ne dobijamo ni toliko. Razumem potrebu dela društva da se ponovi ne 5. nego 6. oktobar, ali to se nikad neće dogoditi (u istočnoj Evropi bile su uspešne samo mirne, strpljive evolucije). Slične porive osećam dok posmatram huškačko bezumlje i kvislinšku propagandu koju prenosi, s paradržavnim medijima, i RTS, koji plaćaju svi. Onaj javni servis koji su kreirali Koštunica i Tadić dok su svoja intimna osujećenja gasili salonskim, slavskim šovinizmom (istim koji nas zapljuskuje u svakoj sekundi javnog orgijanja koje bi trebalo da nas vrati u najgoru prošlost). Nismo izašli ni iz komunizma. U javne politike i dalje imaju pristup samo Titoisti, i potomci. Zato nije neobično kad se pred šešeljevcima peva Internacionala. Dali smo da pobedi narodna muzika. Kad krene rat, umiru svi. Preteknu samo profiteri. Zato izgleda, kako nam nema spasa. Ali najvažnije dobre odluke staju u svega nekoliko rečenica.