"Matica srpska"

Navedeni stavovi zapravo su promišljanje opredeljenja srpske politike koja je zauzela naizgled ugodan kurs predomišljanja i prenemaganja, i u strateškom pozicioniranju, i na mikropolitičkom planu. Većinu srpskih medija koju je preuzela ruska agentura, ili se njima rukovodi latentnom, bolesnom sovjetofilijom, ponukalo je i kako da naruše dobre odnose Beograda i Podgorice koje su 2012. uspostavili Vučić i Đukanović, nakon onih koje su usmeravali Milošević, Koštunica i Tadić rukovodeći se instrukcijama kvislinške bande terazijskih staljinista čije je vreme, stvarno ili naizgled, ponovo nastupilo. Setio sam se razgovora s generalom Kapičićem, s kojim me naizgled dele istorijske provalije, i sva je prilika da on svoja opredeljenja nakon 1948, nažalost, nije realizovao dovoljno iscrpno. General je pri tom bio lucidniji i odgovorniji od celoga beogradskog građanskog kruga koji antivučićevskom histerijom, i nesposobnošću da ponudi bilo kakvu racionalnu alternativu, i Vučića i Srbiju gura u zagrljaj Moskvi i Putinu, tamo gde i oni verovatno pripadaju.

„Jedan od vladara republika bivše Jugoslavije, ispunjava, međutim, više uslova za poređenje s Titom, Milo Đukanović, naravno. Neki ga nazivaju i Titovim političkim unukom, što sigurno zgražava onaj deo Crne Gore koji se seća besplatnog školstva, zdravstva i solidnog standarda u Titovoj Jugoslaviji. Ničeg od toga u Crnoj Gori nema. Država ima ozbiljne ekonomske i socijalne probleme, kao i sa organizovanim kriminalom i poštovanjem ljudskih prava,“ stoji u jednome od komentara u Danasu (ne u Informeru ili Novostima), dok je Đukanović meta svih frakcija srpske politike poteklih iz nekad jedinstvene partije potkrepljene Socijalističkim savezom radnog naroda, uključujući SPC. U svim sličnim osporavanjima tekuće crnogorske politike previđaju se procesi koji bi trebalo da budu i prioriteti srpske politike, pa i srpskih interesa u Crnoj Gori: da je Crna Gora daleko odmakla u pregovorima sa EU, da je ulazak u NATO najpreciznije opredeljenje o odnosu na sopstvenu komunističko-nacionalističku patologiju, da je Crna Gora siromašna zbog svoje prošlosti i konjunkture, te da nema više socijalne skrbi koju je, negujući parazitizam i uravnilovku, pokrivala velika jugoslovenska zajednica (pa je i zbog toga propala). Razvoj Crne Gore iz poslednje dve decenije upravo je ishod Đukanovićeve odlučnosti da napusti paradigme ne samo slugeranjstva Beogradu i Moskvi, nego i onih političkih ideja koje je, u paketu sa organizovanim kriminalom i plemenskom korupcijom, Srbija od 1944. uvozila čisteći Crnu Goru od intelektualno-ideoloških i socijalnih viškova, a da je pri tom niko ništa nije pitao.

Lider kvislinške crnogorske opozicije Andrija Mandić, saučesnik vandalske paljevine Beograda 21. februara 2008. nakon mitinga Kosovo je Srbija, javnosti se u jednoj prilici obratio i iz prostorija „Matice srpske“ u Crnoj Gori.