Direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Sonja Stojanović Gajić upozorila je na novu strategiju nacionalne bezbednosti koja se navodno usklađuje sa EU normama. „Ima značajnih razlika u odnosu na dokument iz 2009. godine. Prvo, jer se u ovom po prvi put obrazlaže vojna neutralnost. Velika razlika je da, pored saradnje sa zemljama članicama NATO, u okviru Partnerstva za mir, naša vlada se opredeljuje i za saradnju sa Organizacijom za kolektivnu bezbednost, koja je pod vođstvom Rusije. Dakle, negde to balansiranje između Istoka i Zapada, i ostajanje na putu EU, je neka novina.“

Nova strategija nacionalne bezbednosti promoviše marksistički koncept naoružanog naroda, narušava osnove zakonitosti i ustavnosti, dodatno remeti već problematične susedske i međunacionalne odnose, a predsedniku republike daje diktatorska ovlašćenja. U međunarodnom kontekstu, strateška i idejna osnova neprijateljskog stava Rusije prema evroatlantskim političkim i vojnim savezima zasniva se upravo na Putinovoj podršci Miloševićevoj zločinačkoj politici koja je zaustavljena NATO intervencijom 1999. Srpsko društvo nije imalo snage da nastavak zločinačke politike zaustavi nakon prve NATO intervencije u BiH 1995. Nije nevažno podsetiti da je upravo zahvaljujući NATO intervenciji 1995. Milorad Dodik došao na vlast u srpskom entitetu BiH nakon Dejtona.

Srbija je u ovom trenutku talac Vučićevog povratka kontinuitetu politike zapisane u Šešeljevom magistarskom radu „Marksistički koncept naoružanog naroda“. U toku raspada Jugoslavije, JNA je takođe naoružavala „narod“, ali samo onaj koji je trebalo da postane topovsko meso njenom političkom planu RAM. Politička vizija vojnog vrha takođe se zasnivala na Šešeljevoj ideji razgraničenja Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, koja je obećana Italiji 1915.

Po uzoru na praksu koju je sprovodila JNA čim se odrekla svoje ustavne uloge, da brani teritorijalni integritet, suverenitet i bratstvo i jedinstvo, nova strategija nacionalne bezbednosti naoružavaće ponovo one koji će ginuti za Šešelja i Putina u nekome narednom izlivu njihove strateške patologije. Po uzoru na paravojne i parapolicijske bande iz Stanišićevog vremena, državna bezbednost je već organizovala kriminalne grupe ucenjenih dilera narkoticima koji osnivaju „srbske“ partije i jurišne odrede, kako bi ometali izbore, maltretirali manjine i zastrašivali javnost.

Jugoslovenski koncept nacionalne bezbednosti zasnivao se na ideji međunacionalne solidarnosti, koja je ostvarena konkretnim političkim sporazumima i vojnim uspesima koalicije pokreta otpora 1944-1945. Tako je Jugoslavija, time i Hrvatska, dobila Istru, Rijeku i važna dalmatinska ostrva. Međunacionalne podele iz jugoslovenskog vremena danas postaju platforma Šešeljevog ličnog obračuna sa srpskim društvom lišenim konkretne vizije evropske bezbednosti koja bi građanstvu omogućila jasnu ekonomsku i političku perspektivu. I dok je bezbednost politički i nacionalni prioritet, pred ekonomskom i političkom neizvesnošću, Vučićeva slabost pred Šešeljem i Vulinom više nije samo unutrašnje pitanje Srbije.