Ogromnu popularnost sticali su lideri Brazila, Rusije, Indije i Kine. Sistemska, gotovo religiozna korupcija, despotija, kriminal i idiotizacija masa u takvim i sličnim sistemima nisu prepreka njihovoj daljoj legitimizaciji. Lični model upravljanja neposredna je pretnja evropskom jedinstvu, uz neugodne reminiscencije na režime koji su skrivili Drugi svetski rat i Holokaust. U krhkim istočnoevropskim demokratijama, u istočnoj Nemačkoj, Italiji ili Srbiji, gubi se poverenje u demokratske procedure i institucije, u slobodno tržište i deregulisani bankarski sistem. Poslednji oslonac su „državnici“ koji uklanjaju barijere koje ih dele od društvene osnovice. Neophodne spone su politički pokreti ustrojeni po fašističkom modelu, kriminalci i batinaši (vrve Vesićevim pločnicima i kafančinama), nereformisani javni sektor i netransparentni odnosi između kapitala sumnjivog porekla, domaćeg i stranog, državnih institucija i političkih lidera.

Politička i mentalna budućnost Srbije, u ovom trenutku upitna, zavisiće od onog međunarodnog poretka koji se neposredno dotiče njenih vitalnih funkcija. Na sreću ili nesreću? To je postalo sasvim svejedno.

Dok Putinova politička klijentela i kineska korupcija razaraju ideju i praksu EU, francuski predsednik Makron je u pravu kad traži više Evrope. EU je trenutno nemoćna da se nosi s Trampom, Putinom, Si Đinpingom, Orbanom, Kačinskim i Bregzitom, ali će opstati samo ukoliko bude dosledno sankcionisala svakog lidera-bandita koji gazi demokratske norme, unižava ljudskost i građansko dostojanstvo, poseže za sistemskom korupcijom ili sajber kriminalom. Putin se možda zaljuljao, ali se sankcije moraju odnositi i na čitavu njegovu klijentelu koja i dalje slobodno putuje evropskim prostorom, i na sve evropske partnere koji odbijaju da se solidarišu s potrebom da se Evropa distancira od svake sporne prošlosti, fašizma, nacizma i komunizma, ideologija i praksi koje ponovo zasenjuju prostotu uverenjima da je put do „konačnog rešenja“ u biti sasvim ličan.

Tek u nastajanju, EU nije bila u stanju da, bez NATO intervencije protiv razularene i tribalizovane JNA i Miloševićevih marodera, zaustavi nasilan i tragičan jugoslovenski sukob. Raspad Jugoslavije se više ne mora posmatrati samo u svetlosti raspada Sovjetskog Saveza. Upravo suprotno, sudbina Jugoslavije postavlja pitanje opšte evropske sudbine. Trenutno, EU lideri nisu u stanju da razumeju, da je mikroparadigma bivše Jugoslavije od važnosti koja je opšta, ne samo regionalna ili simbolična. Zasad zvuči preterano, ali bez reintegracije jugoslovenskog prostora, bez obzira na njegovu perifernu suštinu i ulogu, nije moguće postaviti jasne i uverljive smernice oporavka celog evropskog projekta. U toku jugoslovenske dezintegracije, batina je bila namenjena jednom narodu, a šargarepa njegovom liderstvu. Liderstvo je preživelo, a alternative u ponudi kineski radni kampovi, kokainske Farme i povratak ćirilici tako da nas, u susednoj razvijenoj civilizaciji, razumeju samo stručnjaci za posebne potrebe.