Pupčana vrpca

Davimo se u paradigmi postsovjetske tranzicije. Pokušaji distanciranja od prethodnog vremena i praksi osujećeni su, konkretno, nastavkom reprodukcije otuđenih elita primitivne provenijencije, i zastrašujućim društvenim deficitima (na koje, ako ništa drugo, podsećaju prizori i rezultati izbora). Srbija je štaviše uvučena u osnove strateških dokumenata i politika ruskog režima, čijoj je orbiti pripala već 2004. Sagovornici provladinih medija i javnog servisa neposredno i iskreno svedoče o toj političkoj kulturi i antropologiji.

Putin je nakon 2000. vratio Rusiju u status globalne sile zahvaljujući kanalisanom unutrašnjem nezadovoljstvu, i antizapadnom propagandom. U prvoj deceniji vlasti udesetostručio je vojni budžet. Suspendovao je 2007. sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi, uspostavio partnerstvo s Kinom, i nastavio da preti strateškim potencijalom Sovjetskog Saveza. Čiju moć obnavlja, ali ne na platformi „prestrojavanja“, nego na platformi reinterpretacije staljinizma. Osuđivao je NATO širenje u istočnoj Evropi, i postavljanje raketnog štita prema Rusiji. Kao nekad za Gorbačova koji je 1991. poslao na Vilnius tenkove, bila je nezavisnost i EU-NATO opredeljenje pribaltičkih republika (koje je Staljin okupirao 1940. u primirju s nacistima). Vremenom su se Putinovi stavovi protiv NATO proširenja počeli odnositi i na politiku proširenja EU na istočnu Evropu i bivšu Jugoslaviju. Nakon 1991, odsustvo demokratske tradicije i mentalitet političke pokornosti Rusiju su osujetili u pokušajima reformi političkog sistema i otvaranja ekonomije. Bezbednosni aparat se vraćao na prethodne pozicije, mada je u procesu pada istočnoevropskog komunizma bilo očigledno da su pretnje novim sovjetskim konceptima pre političke i ekonomske, nego potencijalno nasilne.

Strateška doktrina koja se primenjuje i u aktuelnim ruskim pokušajima destabilizacije područja bivše Jugoslavije nastala je na iskustvima dva čečenska rata i terorističkih napada u Moskvi i Beslanu (2002, 2004). Ali je prelomno iskustvo bila NATO intervencija 1999. Ta uzajamna rusko-srpska trauma je pupčana vrpca koja Srbiju, s njenom bezizglednom kosovskom politikom, vezuje za nikad življi leš staljinizma. Putin je 2000. doneo novi Koncept nacionalne bezbednosti odgovarajući na novi Strateški koncept iz 1999. koji je predvideo NATO proširenje do granica Rusije. Već tim dokumentom dominiraju antizapadni stavovi. NATO uloga u Bosni i na Kosovu bila je primer „ignorisanja“ Rusije, nemoćne da neposredno pomogne režimu u Beogradu, i kad je to nameravala.

Rekonstrukcija sovjetske strateške moći, time i važnih elemenata sovjetskog režima u Rusiji, podrazumeva suočavanje sa izazovima zapadnjačkog načina života, sloboda i demokratije. NATO je sputan strateškom konfuzijom u Briselu i Vašingtonu, i Putinov prioritet je zaustavljanje proširenja i dezintegracija EU. Uspostavio je, u samoj EU, kvislinšku mrežu ekstremnih desnica i levica, višegradskih populista, bregzitovaca ili italijanskih neofašista, s pridruženim ostacima političkog krila JNA u bivšoj Jugoslaviji. Suprotno tome, da je politika proširenja vitalna za opstanak EU, potvrđuje uspeh proevropske integrativne politike u Makedoniji.