Vesti o užasnoj smrti Tomislava Salopeka proizvele su osećanja kojima je odavno trebalo zatrpati prošlost hrvatsko-srpskih odnosa. Svako nedavno podsećanje na uzajamnu bliskost i zajedničku odgovornost, i za sebe i za susede bilo je ne samo usamljen krik u obostranoj halabuci bedastoća, pretnji i hinjene sućuti, nego i oblik političke drskosti koja ne uvažava stvarnost, ma kakva ona bila.
I da smo zajedno, i da smo bliži nego ikad, i dalje bismo bili sami u ovome čudnom svetu rastrzanom nepreživljenim besom, mada je svako novo vreme takvo. Nedorasli smo svakom kapitalizmu. Opljačkala nas, i jedne i druge, šačica kretena. Nećemo jedni s drugima, a jedni bez drugih, u uzajamnom odmeravanju, nitkovluku i mržnji, kao da ne postojimo.
Sve navedene osobine su političke, nametnute i prolazne. Smrt Tomislava Salopeka i mimohod desetine hiljada izbeglica s Bliskog istoka ishodišta su rasula postkolonijalnog sveta izazvanog ne zloćudnošću velikih sila, o čemu se naveliko naklapa, nego odsustvom institucija, odgovornosti, nepoštovanja ljudskosti u odnosu prema lepšem i važnijem polu, verskog slepila i frakcionaške versko-plemenske idolatrije.
Svi pozivi za „obnovom“ nacionalnih institucija, u poslednjih četvrt veka, bili su neuspešni, ne samo zbog njihovog karaktera, koji je trebalo dodatno nagrditi naopakim namislima, nego i usled uzaludnosti svakog pokušaja da se nacija redefiniše samozatvaranjem u odnosu na susede, nama najsličnije, i u odnosu na evropsku civilizaciju, koja je pretnja svakoj udbaško-klerikalnoj vizuri društveno-političke zajednice. Rusko majčinstvo ostaje ne samo daleko nego i jalovo, zlo i nakazno.
Kako se odbraniti pre svega od nas samih, kako bismo se branili i od drugih? Odbrana je, kao u svakom gubitničkom timu, prva opsesija. Vuk Drašković otvorio je debatu o našem ulasku u NATO upravo iz perspektive toga lažno-mitskog samopromatranja, upozoravajući kako su pogrešna i problematična uverenja o potrebi povratka u prošlost koju su izmislili uvrnuti nacionalni umovi. Ali ni politika „suočavanja“ i „pomirenja“ nije izgledna van okvira pune političke i vojne integracije. Ni ratnohuškačka, niti antiratna elita zapravo ne žele da se punim integrativnim procesom ospori razlog njihovog postojanja.
Denis Kuljiš je nedavno podsetio da je Hrvatska primljena u EU „zbog stabilnosti regije“, radi svoje „balkanske misije“. „Zadatak joj je da đeluje mirotvorno i integrativno, da prenosi poruke europske politike koju, međutim, sama nije usvojila.“ Da li Srbija ima bilo kakvu „misiju“ u regionu, izuzev nacionalne integracije? Koja takođe nije moguća van evropskog i evroatlantskog okvira (dok ne „sačekamo“ „majčicu“ da pripomogne). Isto tako je neizvesno da li će EU uskoro postati i vojna sila. U toku proteklih godinu dana EU je lišena osnova nekadašnje rigidne ekskluzivnosti. Zapadni Balkan postao je njen „meki trbuh“ ruskih uticaja, koji se vraćaju i na Baltik, dok je u sebi samoj EU odgajila, galantnom socijalnom skrbi, neprijateljsko islamističko društvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
