Skelet u šupi 1

Prošlost je najteže kreditno opterećenje, merljivo stopama hiperinflacije, pod hipotekom nasilja. Ne postoji aktuelna politička kriza koja nije neposredno vezana za kolektivnu slabost prema prošlosti i njenim stiskom.

Slabost je jedina naša pamet, jedina energija za budućnost. Autoritarna vlast, prostačka retorika, urbicid Beograda, Jutka, Babić, ubistvo Stambolića, Ćuruvije, Đinđića, Kantrimen, RTS-Pink-Hepi, javna preduzeća, penzioni fondovi, kolaps zdravstva, deficit funkcionalnog obrazovanja … beskrajan je spisak elementarnih nepogoda koje nisu samo klimatski poremećaj neuređenog sistema.

Nemoć u odnosu na prošlost raste geometrijskom progresijom kad se usmeri na budućnost.

Duboko je poreklo, u istoj prošlosti, i vlasti i one opozicije koja deli sva njena važna uverenja. Otud opšta nemoć pred izazovima koji traju decenijama: Kosovo i nedovršena država, izolacija od suseda i Evrope, beskrajno siromaštvo, funkcionalna nepismenost i ideološka zatucanost patološkim vezivanjem za totalitarna uverenja.

Jedini nepisani društveni dogovor je da se na najteža, najsloženija pitanja mogu dati najlakši i najjednostavniji odgovori. Da ih mogu raspetljati jedna ličnost i jedna strana sila. Ruska ličnost i ruska sila.

Prošlost dovoljno dugo traje da su jasne njene paradigme. Jedan od tih okvira razumljivosti je nemogućnost promene vlasti bez saučestvovanja snaga koje pripadaju istoj prošlosti i njoj pripadajućoj budućnosti. Svaki od preloma, od 5. oktobra 2000, preko kohabitacije 2004, istorijskog pomirenja 2008, do nove promene iz 201,. odigrao se zahvaljujući sasluživanju dela bivših koji su se premestili kako bi postali i budući.

Ali su DSS i SPS bili uspešniji kad su DS uvlačili u bespuća iste prošlosti, od restlova istog DS-a koji su u vlasti nakon 2012. mogli da postanu činioci razuma i umerenosti. Razaranje DS-a i LDP-a nije iz sistema uklonilo korupciju, tajkune ili neprincipijelne dogovore. Ali je čitav politički sistem radikalizovan u aktuelnom utrkivanju vlasti i opozicije u mentalnom šešeljizmu i verbalnom brutalizmu.

Nisam jedini koji postavlja pitanje, zašto opoziciji ne smetaju šešeljevska politika i SPS koji je ključ prošlosti i budućnosti. Izuzimajući bilo čiju ličnu prošlost i uverenja, brojke su neumoljive. Oko tri miliona birača, oni najsiromašniji i najranjiviji, na poziciji su nepromenjivosti sistema i establišmenta: SNS, SPS, SRS, DSS, Palma, Pups …

Tri miliona žrtava ogavne medijske propagande, sistematskog progona svake racionalne i prosvećene politike. Ti ljudi odlučuju o svakoj političkoj pobedi, i svakome kolektivnom porazu. Kad Dačić uzvraća recipročnom merom, pozivom da se ne putuje u Britaniju koja vređa njegove klanove na severu Kosova, on najmanje podmeće sebe i sebi odane.

Nas sve, a ne njega, Dačića se to ne dotiče, UK uporno drži u viznom režimu, gotovo nas podsećajući gde nam je stvarno mesto, ono koje je Brisel mudro zaboravio. To mesto je odredište našega slobodnog izbora. U šupi, na periferiji, sa skeletima prošlosti, ušuškani u toplini truleži.