Svrha jedinstvene liste

U Srbiji se vlast nije suštinski menjala od 1903, samo su se smenjivali radikali i komunisti, održavajući maligne uticaje evrofobije i rusofilije.

SRS-SNS bili su lažna opozicija Miloševiću, a 1998. formirali vladu koja je izazvala NATO intervenciju 1999, a neuspehom da zločine pretoči u teritorije, i progonima opozicije, pobunu 5. oktobra 2000.

Kad je 2012. preuzimao vlast, aktuelni predsednik je obećao i Srbiji i EU, da će postići trajan sporazum s Kosovom, ubrzati integraciju, i konsolidovati finansije.

Učinio je sve suprotno.

Srbija je na rubu ratnog stanja, obustavila je procedure harmonizacije zakona i politike sa EU, i ušla u zonu dužničkog ropstva koruptivnim ugovorima s bankama i firmama KP Kine.

Srbija je u vojnom partnerstvu s Rusijom u NATO okruženju, i čuvar zamrznutih sukoba u regionu.

Afera prisluškivanja obznanila je odnose osoba s vrha organizovanog kriminala s ličnostima iz državnog vrha i povezanim licima.

Svi mediji sprovode agende ruske i kineske agenture.

Izvan EU, nemamo vladavinu prava, zdrave gradove i životnu sredinu, funkcionalne škole i univerzitete. Izvan NATO, nismo bezbedni, ni od nas samih.

Otvorena su dva važna pitanja, da li popravljati vlast, zbog malih razlika između vlasti i opozicije, ili je jedini iskorak koji će omogućiti smirivanje od verbalne i fizičke agresije vlasti njena potpuna smena.

Na prvo pitanje odgovoriće Predsednik sam: ako postigne sporazum s Kosovom, oživi proces EU integracije i osloni se na SAD i NATO. Jedina smislena opozicija bila bi ona, koja bi to od njega zahtevala, i obećala da će učiniti isto.

Mi takvu opoziciju nemamo, naročito na planu uverljivih stavova i organizacije.

„Prava opozicija“ deli političke stavove radikalsko-komunističke koalicije SNS-SPS, nema nameru da ih napusti, i nije dorasla evropskoj agendi.

I vlast i opozicija politički su sazreli profitiranjem od atentata 2003, umesto negacijom svrhe i suštine atentata, u koruptivnim dogovorima svih sa svima koji su usledili, odustajanjem od EU, NATO i pomirenja u regionu, kontaminacijom medija čija je jedina uloga satiranje demokratske i svake druge kulture, i prihvatanjem vazalnog odnosa prema Rusiji i Kini.

Ako se vlast ne može popraviti, promena vlasti je nužna sama po sebi, i ako promena ne podrazumeva važnu promenu političkih stavova.

Radikalizacija postupaka i retorike vlasti nameće pretpostavku da je promena nemoguća bez međunarodnog konteksta.

O tome se nedavno izjasnio i Predsednik obraćanjem Glavnom odboru svoje SNS.

Opozicija nije spremna za EU.

Jedini siguran put koji preostaje bio bi formiranje zajedničke izborne liste: poruka, da se vlast mora menjati, i da je opozicija spremna da je vrši kako bi pripremila uslove za naredne izbore koji će biti više demokratski.

Samoproklamovani lideri biće jedini odgovorni ako se takav dogovor ne postigne a uspeh izostane.