Titov Drvar 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Dobra vest je kad vlast zazire od pritisaka na Crnu Goru zbog njenog NATO članstva, i nepristajanja većine u crnogorskom društvu da ga vlast i opozicija iz Srbije vraćaju na tračnice fašističkog kleroboljševizma.

Bila bi dobra vest i da tokom 2020. zaključimo, da ćemo, umesto druge, i ceo svet, morati da menjamo sebe same.

Politička javnost srušena je sopstvenim odnosom prema izborima i odnosom prema Crnoj Gori.

Odnos prema izborima otvorio je najmanje dva pitanja.

Prvo, pitanje promene vlasti nakon dva mandata istovetne garniture. Drugo, pitanje promene politike, pošto je ista garnitura dovela do društvenog kolapsa.

Opozicija nije uverila javnost da će se obračunati s partokratijom, medijskim i verbalnim nasiljem i izolacionizmom.

Opozicija nije uverila javnost da je u stanju da promeni vlast, na izborima, ili vaninstitucionalnim pritiscima, nakon bojkota, i bez obzira na uspeh bojkota.

Uspeh bojkota je pogrešno predstavljan i kao aritmetička, a ne isključivo vrednosna kategorija.

Jedno od sredstava pritisaka, ne samo na Miloševića, nego i na petomilionsko miloševićevsko izborno telo, koje se takođe nije pomerilo, bio je generalni štrajk koji je mobilisao kritičnu masu za Peti oktobar.

Javnost je potopljena verbalnim nasiljem kojim su počeli da se služe i mediji koji se smatraju za slobodne ili opozicione.

Vlast vrši nasilje nad pristalicama bojkota, i nad svima koji pozivaju na obustavljanje planirane balvan revolucije u Crnoj Gori.

Opozicija vrši nasilje nad svima koji su protiv bojkota, i nad svima koji pozivaju na obustavljanje planirane balvan revolucije u Crnoj Gori.

Otvorena je i stara dilema, kako ćemo menjati Srbiju nepisanim ali suštinskim dogovorom vlasti i opozicije o nacionalnom prioritetu: da svi Srbi, ako ne istoj državi, potpadnu istovetnom fašističkom kleroboljševičkom poretku. To je verovatno bila i Vučićeva poruka Drvaru.

I vlast i opozicija prećutkuju, da je jedini izvestan i miran put do novog nacionalnog okupljanja ulazak u Evropsku uniju. Tim bolje, ako je to i put svih naših suseda, i svih naših razočitosti.

Godinu dana, i duže, traju protesti čija je vrednost u nemirenju s neminovnošću koju je vlast nametnula uverena da raspolaže istorijskim legitimitetom: prevrat 1903, podrška Staljinu 1948, Osma sednica 1987, atentat 2003. (Uspostavljen je društveni konsenzus o atentatu 2003, o čemu svedoči pojavljivanje Đinđićevih progonitelja i u vlasti i na opozicionim skupovima, dok se u Crnoj Gori odvija nacionalna homogenizacija sa istim dilemama iz 1948, samo s različitim simbolima.)

Protesti možda nisu uspeli, ali ne zato jer tako zaključuju lideri, niti su propali jer opoziciju buši vlast, s neuporedivo moćnijim finansijskim i ucenjivačkim aparatom, a buši.

Protesti su od početka bili sporni jer su uterivani u politiku istovetnu vladajućoj.