UNESCO i SPC

Na nastavak regionalnih tenzija dugoročno će uticati i neravnomeran razvoj bivših jugoslovenskih republika. Slovenija, Hrvatska i Srbija (zapravo Beograd s Vojvodinom) raspolažu očiglednim reformskim i integrativnim kapacitetima, bez obzira na sva opterećenja unutrašnjim socijalnim razlikama, korupcijom i političkim slabostima. Nedavni carinski rat Srbije i Hrvatske, čija se ukupna šteta približava stotini miliona evra, trebalo je da podseti na prioritet odgovornosti i jedne i druge strane prema sebi samima, ali i odgovornosti u regionalnoj saradnji i podsticanju ostalih bivših jugoslovenskih partnera. Jedna od tih obaveza Hrvatske i Srbije zapisana je u Dejtonskom sporazumu. Ugovor nudi veoma povoljan institucionalan okvir angažovanju ne samo u procesu etničkog pomirenja, nego i u izgradnji ekonomske i političke infrastrukture koja će pomoći Bosni da se integriše pre svega u sistemu veza koje bi bivši jugoslovenski prostor reintegrisale u zonu slobodnog poslovanja, kretanja, razmene ideja i iskustava. Poželjno i pozitivnih emocija, svih vrsta.

UNESCO kriza u odnosima Srbije i Kosova navodi i na preispitivanje statusa SPC na teritoriji koju kontroliše vlada u Beogradu. „Simfonija“ države i crkve koja se uspostavljala tokom devedesetih sad preti primenom iste simfonije na teritoriji koju kontroliše vlada u Prištini. Nakon delimične amnestije pojedinih sektora verskih zajednica sa okupatorima i kvislinškim režimima (slučaj Stepinca je najglasniji i najdrastičniji), i Titov režim bio je sklon da političku moć realizuje posredstvom negovanja ostataka tradicionalnih veza države i crkve. U aktuelnoj Srbiji je izuzimanje SPC iz sistema PDV-a i ostalih poreskih obaveza priznanje izvesne eksteritorijalnosti. Takav odnos potrebno je da država neguje i ubuduće. Time se država distancira od uticaja na slobodu svesti, savesti i duhovnosti, čime se istovremeno ne mora odricati obaveze da, u skladu s mogućnostima, učestvuje u zaštiti umetničkog i, uopšte, kulturnog nasleđa koje je u vlasništvu verskih zajednica. Ali bi takav poseban status trebalo da podrazumeva oduzimanje prava verskim zajednicama, ili sličnim privilegovanim organizacijama (SANU, Matica srpska, itd), da na bilo koji način, i u bilo kom vidu, učestvuju u javnom političkom životu. Sekularizacija je proces uzajamnog oslobađanja države i crkve, ali razvijene javne slobode podrazumevaju striktnu vladavinu prava i samodisciplinu.

Status eksteritorijalnosti bi stoga trebalo primenjivati i na teritoriji koju kontroliše vlada u Prištini. Inače su u Ujedinjenim nacijama većinski zastupljeni diktatorski i autoritarni režimi, i ta organizacija ne bi smela da bude na vrhu prioriteta Srbije i njenih suseda.