Velika ideja 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Moja generacija bliža je onome svetu.

Životi su nam protekli u senci frustracija koje su pokrenule udruženi zločinački poduhvat rušenja Jugoslavije, agresije i genocida, militarizacije kulture i kriminalizacije društva.

Danas smo u repovima te epidemije, virusa koji je samo mutirao, ali ne pušta.

Naravno, „naš narod“, ili „živalj“, kad mu tepaju, može živeti na teritoriji bez granica, ograničenja i neslobode.

Model integrisane zajednice prihvatili su svi razvijeni evropski sistemi ukidajući fizičke i institucionalne prepreke ugrađene u prošlost suvereniteta, omraza i ratova.

Ali nije smisao vladajuće srpske politike napuštanje zone konflikta. Konflikt je njen duboki smisao, pokretačka snaga, etos i eros.

Izbore smo dočekali nepripremljeni, ne za Vučićeve mahinacije, prevare, laži i bezakonje, nego za suočavanjem sa zlom koje nam je uništilo živote, a namera je da se unište i životi „naše dece“.

„Naša deca“ potrošiće svoje živote kao kinesko roblje, ruski kulaci, u emigraciji ili s lokalnim aktivistima Kavačkog klana.

Nemamo mi nesreću koja nije opšta.

„Bojkot“ opozicija potvrdila je da je spremna da preuzme isti zločinački poredak koji je u temeljima predaje NIS-a iz 2008, i odbijanja potrebe da se priznanjem nezavisnosti Kosova zaključe i raspad Jugoslavije i logika „Velike Srbije“.

Logika te ideje nije u veličini, snazi, bogatstvu, prosperitetu, integenciji, njen jedini smisao je zatvorena, neslobodna, izlolovana i samoizolovana država kao vojni i koncentracioni logor.

Ideja Velike Srbije, naš jedini okvirni mindset, genijalna je ne kao uspešna, nego kao prilagodljiva.

Bila je jednako živa u Kraljevini i Titovoj Jugoslaviji, Tito je Jugoslaviju vratio u novu kataklizmu kad se, pred kraj, ponovo okrenuo Sovjetima, danas, tehnički poražena, nikad nije bila življa.

Istorijski Vučićev uspeh je da oko ideje mobiliše i vlast i opoziciju.

Simbolički, taj koncenzus potvrđen je zajedničkim stavom da „našu decu“ i dalje truju palanačkom poezijom, plitkom, lokalnom, patetičnom, poltronskom, i čitanje je predvojnička obuka, za neki budući rat, samo da se mrze Nemci i kupuje, i troši, domaće.

Nije dovoljno bojkotovati izbore i Vučićevu garnituru. Zato je bojkot kampanja banalna, nikakva, ona je i dalje samo kozmetika leša.

U ideji i praksi Velike Srbije svi smo zaludni i nesrećni. Verovatno je teško mobilisati društvo s pozivom da napokon pripadnemo slobodnoj Evropi.

Jedini politički koncenzus koji je ostao neokrnjen u toku poslednje dve decenije svodi se na naše proterivanje iz evropskog sveta.

Kad naši najumniji ljudi pozivaju na društveni i politički dogovor, poruka je, da ideja ne sme da propadne, a ona će najpre propasti zbog karaktera vlasti.

Možda je Evropa moja lična zabluda, i nova Utopija, ali mi u nju u ovom trenutku virimo iz karantina, gde su nas ponovo smestili.

I epidemiološke procedure prilagodili smo velikoj ideji.