Vreme koje više ne postoji 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Vašingtonski sporazum sadrži i normativne obaveze, i pristanak na nova politička usmerenja, otud snažne reakcije vlasti i opozicije.

Sporazumom je možda presečen i uzaludan tok vremena koje Beograd i Priština troše u jalovim sukobima, u beskrajnom trajanju raspada Jugoslavije.

Nagovešten je i nov izgled globalnih odnosa.

Vreme je nenadoknadiv resurs. Pretpostavka je da je ravnoteža zadovoljstva ili nezadovoljstva jedan od garanta uspeha, a uspeh, u ovom slučaju, zasad, zavisi od poštovanja dogovorenog.

I za finese, koje bi nas privremeno učinile spokojnijim, izgubili smo nenadoknadivo vreme, živote, imovinu, ljudsku čast, nacionalno dostojanstvo.

Posebna važnost Vašingtonskog sporazuma je podsećanje da još uvek nismo u stanju da donosimo velike i važne odluke.

Jugoslovenski susedi uporno su nedovoljno sposobni da sami uređuju odnose koji vode novim oblicima saradnje: ukidanje granica po šengenskim a ne po švercerskim standardima, uvažavanje žrtava nedavne prošlosti, saradnja u razvoju primenjene demokratske kulture, razvoj slobodnih institucija države i društva.

Vašingtonski sporazum opomena je i za EU.

Vođena agendom Federike Mogerini, prethodna EU administracija je fino podešavala Zapadni Balkan u skladu sa interesima Putinove administracije, umesto u skladu sa interesima proširenja EU i potrebom za novim bezbednosnim okvirom u Jugoistočnoj Evropi i na istočnom Mediteranu.

Prethodna EU administracija je obesmislila Briselski sporazum iz 2013, i ohrabrila istočnoevropske populiste koji već raspolažu političkim kapacitetom da stopiraju sve EU odluke koje su suprotne interesima Moskve ili Pekinga.

Pritisak na Grčku i Kipar usledio je nakon uspeha Turske da s Rusijom raspoluti BiH i uspostave uticaje političke religije. Nova EU administracija moraće da se suoči sa odlukama Vašingtonskog sporazuma koji obuhvata i odnose na Bliskom istoku.

EU će zadugo biti ograničena u konkretnom delovanju zbog diversifikacije interesa država članica koje su integrisane 2004 (kad su bile odlučne da napuste rusku orbitu, da bi se potom u nju postepeno vraćale).

Da li će Tramp ponovo imati Putina na svojoj strani u nastavku predizborne kampanje, manje je važno od odluke SAD da podstaknu saradnju Srbije i Kosova pokretanjem ekonomije i delovanjem nove infrastrukture.

Ishod predsedničkih izbora verovatno neće promeniti odnos SAD prema neophodnosti posredovanja. Vašingtonski dogovor koji je čudan i mestimično radikalan upravo zbog tolikog izgubljenog vremena.

Pritisak na Srbiju da prizna nezavisnost Kosova ostaće opterećenje spoljne i unutrašnje politike. Ahtisarijev plan iz 2007. nije podrazumevao takvu obavezu.

Štaviše je kreativnim odredbama o lokalnim zajednicama i prekograničnoj saradnji poštovao pravo srpske zajednice na slobodu i razvoj.

Politički i institucionalni standardi koje je nudio Ahtisarijev plan tek će biti predmet pregovora.

Dve decenije nakon pada Miloševićevog režima, važne postavke toga režima restaurirane su i u Srbiji i u Crnoj Gori, koje su prestale da postoje kao sekularne države.