Grupu uticajnih ličnosti iz evropske, američke i regionalne politike predvodi nekadašnji generalni sekretar NATO Alijanse DŽordž Robertson. Predsednik Vučić je pokrenuo „unutrašnji dijalog o Kosovu“ koji je ponovio stavove srpske naučne, kulturne, intelektualne elite (Akademija, Matica, rukovodioci državnih institucija). Uz lupetanje koje bi bilo jadno da ne podrazumeva ljudsku i materijalnu kataklizmu, oslonac na domaće snage potvrdio je u kojoj je meri javna politika odraz ekonomskih, tehnoloških i intelektualnih kapaciteta. Srpsko dominantno mišljenje je uporno talac memorandumskog projekta i poststaljinističkih vizija svetske politike i regionalne rekonstrukcije kojima se ishodišta jugoslovenske dezintegracije odlažu za neku imaginarnu promenu „geostrateških odnosa“.

Kako se „geostrateški odnosi“ (termin omiljen u nacizmu i staljinizmu) zaista menjaju potvrdio je pedesetominutni uspeh zapadne koalicije u intervenciji protiv zločinačkog proruskog režima u Siriji. I zato su opravdani napori nekadašnjih „nerazvijenih republika“ Makedonije i Crne Gore da se ubrzano integrišu u strukture razvijenog sveta. Neuspeh pokušaja nasilne promene vlasti u Makedoniji i Crnoj Gori, uz asistenciju ruskih i srpskih službi, bizaran je odjek politike koju je Srbija vodila u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Ako su matičari i akademici i dalje, očekivano, na kursu koji je gubitnički osim za njihove male, provincijalne interese, pitanje je da li će predsednik Vučić uspeti da realizuje stav da se narednim generacijama predaju u nasleđe pitanja na koja tekuće generacije nisu u stanju da ponude razumne odgovore.

Novo zaoštravanje s Hrvatskom suprotno je interesima srpske zajednice u Hrvatskoj, ali i poslovanja, turizma ili sezonskih radnika. Odnosi Hrvatske i Srbije su u izvesnim pojedinostima štaviše uspešniji nego ikad. Hrvatska je potrebnija Srbiji nego obratno. Istovremeno se rugamo Kosovu koje, pod (uspešnim) pokroviteljstvom SAD, pokušava da postane balkanski Portoriko. Dok naše masne „elite“ nude status Donjecka i „zamrzavanje konflikta“. Prepuštanje Rusiji i Turskoj, koje traje najmanje deceniju, oštetilo je interese svih nacija u BiH, time i interese Srbije i Hrvatske, a Srbiju ostavilo usamljenom da, uz BiH, vegetira u samoizolaciji i neuspešnosti. Prvi korak u odustajanju od uspostavljene stranputice bio bi sporazum s Kosovom zasnovan na ekonomskim i razvojnim prioritetima umesto na uzajamnoj netrpeljivosti (slobodna trgovina, infrastruktura itd). Alternativa je da će svoje zaostajanje Srbija posmatrati ne iz perspektive razvijenih jugoslovenskih republika, Slovenije i Hrvatske, ili Rumunije i Bugarske: Srbiju će za sobom ostaviti i nekadašnje nerazvijene jugoslovenske republike, Makedonija i Crna Gora. Pre pola veka, NATO je integrisao Tursku i Grčku. Kosovo je dve decenije u NATO kontekstu. NATO će, slično tome, obuhvatiti već politički i društveno integrisane albanske zajednice u Makedoniji, i Crnoj Gori. Nakon ulaska Hrvatske 2008. i Crne Gore 2017. u NATO, nije primećeno da te države napuštaju pripadnici srpske nacionalnosti. Možda je upravo suprotno.