Podela Ukrajine i nova podela BiH inicirali su domino efekat koji potvrđuje politička regresija Višegradske grupe. Tumačenja uspona radikalne desnice koja pristižu iz evropskih intelektualnih krugova u osnovi su pogrešna: novi ekstremizmi su negacije evropskih sloboda, a ne posledica njihove primene (iskazana u socijalnim i nacionalističkim nezadovoljstvima). I desni i levi ekstremisti su ista ona ruska klijentela koja je zasad poražena u Makedoniji i Crnoj Gori, ali podiže glavu u Italiji i Hrvatskoj (Živi zid). Stoga je upitno zašto bi Makedonija ili Crna Gora za EU bile manje vredne, pod tolikim pritiscima, od bilo koje druge evropske klimave demokratije. Zvanična spoljna i bezbednosna politika (Mogerini) je EU srozala do sramne slabosti pred Rusijom, Kinom i Turskom.

EU štaviše ostaje „meka“ prema svim zapadnobalkanskim liderima koji zastupaju antievropske kvislinške politike. „Tvrda“ u odnosu prema sirotinji kojoj, umesto liderima, preti novim ograničenjima sloboda, time i šansi. Kad je, nakon huškačkih i mrziteljskih izjava, Hrvatska proglasila nepoželjnim ovdašnjeg ministra odbrane otvorena su dva važna pitanja. Prvo, da li će se sankcije širiti na sve slične, ili će se ponovo primenjivati kolektivno. Drugo, kad će taj da leti iz vlade (poznato je, kako se „devedesete“ završavaju).

Nije lako voditi pro-EU politiku i zbog same EU, dok klijentele Rusije, Kine i Turske sve agresivnije razaraju evropsko političko jedinstvo, demokratske norme, slobode i tržište. Štaviše je termin Zapadni Balkan (EU samit u Solunu 2003) uvredljiv i diskriminatorski. Pojam Balkana jedna je od najpogrdnijih kulturnih diskvalifikacija. Zato je potrebno da i države koje su u procesu pregovaranja ukažu na prioritete strateškog širenja i one rekonstrukcije na koju poziva francuski predsednik. To su upravo učinile Makedonija i Crna Gora u proteklih godinu i po, stabilizacijom prioriteta i NATO opredeljenjem. Upravo je NATO jedino funkcionalno svrstavanje u bezbednosnoj krizi u kojoj EU se zatekla u odsustvu jasnih opredeljenja, ili izdajom pojedinih lidera. Podrazumevajući posredničku ulogu Brisela, odnosi Srbije s Crnom Gorom i Kosovom, i odnos Grčke prema Makedoniji, postaju mikroparadigme evropske budućnosti.

Centralno ex-YU pitanje nije Kosovo, čiji je državni status politički stav albanske većine (tema je liberalna demokratija koja mora postati ambicija te većine). Strateško razmeštanje Rusije i Turske u BiH može učiniti nemogućim pokušaj svake regionalne integracije, u EU okvirima, ili inokosne, u slučaju EU neuspeha. Svejedno. Evropske slobode su za ex-YU, i za pro-YU, prioritet bez obzira na negativna iskustva, i bez obzira na sudbinu sveta. BiH narodi lišavaju se potrebe i prava na celovitu teritoriju, na demokratsko partnerstvo, na slobodne, efikasne institucije. Odnos Banjaluke prema Rusiji, ne više ni prema Srbiji, postaje odnos Sarajeva prema Turskoj, živi zid tuđih diktatora i diktatura.