O Ljajiću

Svoje je Rasim zbrinuo. Svoju Socijaldemokratsku partiju je uveo u koaliciju s naprednjacima i za stranku dobio garantovanih deset poslaničkih mandata, a za sebe, verovatno, novu ministarsku funkciju. To što je socijaldemokrata u savezu s liberalnim reformistima, kakvim sebe predstavljaju Vučić i SNS, izgleda da mu je potpuno nebitno. Kao što je takva ideološka papazjanija irelevantna Vulinovim socijalistima, takođe na listi SNS. Na kojoj su i karićevci (tajkun beše?). I Vuk Drašković. I Velimir Ilić. Ko bi od njih samostalno prešao cenzus? Po čemu, po kom kriterijumu su oni relevantniji od Jovanovića, Koštunice ili Dinkića? Osim što su relevantni Vučiću, pa im je ponudio ruku spasa.

Na ovim izborima će, dakle, neki preživeti, iako suština njihovog bivstvovanja na političkoj sceni ne prevazilazi nivo bazično lukrativnog, a podrška se meri promilima, dok će neki otpasti, iako imaju relativno jasnu političku profilisanost i za njih glasa više od stotinu hiljada birača. (Na izborima 2012. za 5,5 odsto bilo je potrebno 216.000 glasova.) Gde je tu pravda, neko bi se zapitao. Pa, nema je. Da je pravde, 90 odsto srpskih političara sa stažom na vlasti dužim od 12 meseci u poslednjih 20 godina ne bi imalo šansu da se uopšte kandiduje na izborima. Toliko su nam dobrog doneli.

U pravu je, dakle, Rasim Ljajić kada kaže da će neki s dugim stažom u srpskoj politici od 16. marta postati prošlost, u prilog tome idu i matematika i politička logika, ali loše je što „previđa“ da postoje i oni koji su takvu sudbinu odavno zaslužili, a zahvaljujući za zdrav razum uvredljivim udruživanjima ponovo će opstati. I to baš neki s njegove izborne liste.

Autor je urednik „Izborne groznice“