Konačno se u Srbiji uspostavio konsenzus. Istina, ne o tome kako bi ova zemlja zapravo trebalo da izgleda – na kojim osnovama se zasniva (ustavna reforma) i u kom smeru bi trebalo da se kreće (osim floskula o EU, politička elita i ne razmišlja o istinski strateškom pozicioniranju društva za budućnost, gde je već zaboravljena „Srbija 2020“ sahranjena a da se nije ni rodila, kao što su utihle priče o onom „Maršalovom planu“ za Srbiju).
Nema saglasnosti ni o suočavanju s bilo kojim od ključnih društvenih (aktuelna priča o borbi protiv huliganizma) i ekonomskih (recimo, strategija za smanjenje nezaposlenosti) izazova. Nema konsenzusa o istoriji, nema ni o sadašnjosti, a kamoli o budućnosti.
Ali, eto, jednog ima. Oko jedne stvari okupilo se bar 90 odsto ovdašnjeg političkog, a možda i šireg društvenog, mejnstrima. „Hoćemo sa Vučićem“, glasi taj novi srpski konsenzus.
Srpska napredna stranka postaje stožer Socijalističkog saveza radnog naroda za drugu deceniju 21. veka u Srbiji. SSRN je, ukratko, bilo društveno-političko „svenarodno“ telo u počivšoj SFR Jugoslaviji zaduženo da glumi alternativu višepartijskoj demokratiji („pluralizam u samoupravnom socijalizmu“) u čijem ste članstvu mogli biti i ako niste član Saveza komunista, ali ste, što bi se reklo, kooperativni, poštujete sistem i realnost. Pa da ne dužimo i podvučemo crtu – SNS se etablira kao uporište za moderni SSRN kao institucionalizovani model kanalisanja konsenzusa da „svi hoće s Vučićem“.
Kako će se taj savremeni savez zvati i na kojim vrednostima će se temeljiti manje je važno. Može da menja ime i program od izbora do izbora, može da transformiše svoj vrednosni sistem i u međuizbornom periodu, u skladu s okolnostima, što bi se reklo. Jer, je li, ko je onog maja 2012. glasao za sadašnjeg Vučića, a kamoli za sadašnjeg Nikolića? A njihov odgovor na ovakvo zakeranje je prost – „narod je uvek u pravu. Rejting nam je sada viši nego ikad, što znači da narod podržava našu politiku. Dakle, ako 2012. i nisu glasali za ovo što sada radimo – jer im nismo ni najavili da ćemo to raditi – to što nas sada toliko vole dokaz je da smo u pravu“. Sjajan spin, zar ne? Kad se ovako zavrti informacija, prvobitno pitanje ne samo da se zaboravi, već postane savršeno irelevantno. Zaista, zakeranje.
Da je mnogo lakše pridružiti se SNS i Vučiću nego im se suprotstavljati postalo je jasno, izgleda, svima. Da je lakše pridružiti se pobedniku nego se upuštati u avanturu borbe. Da je poenta politike sticanje moći, a ne definisanje i primena prioriteta za bolje društvo i uspešnu ekonomiju – alternativnih vlasti ili jedinih kada ih vlast, kao kod nas, nema. Eto, to je konsenzus 90 odsto srpske političke elite. Ako se Đilas i Koštunica s time sada ne slažu, možda će sutra. Ako neće ni sutra, odreći će ih se njihovi. Koji se slažu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
