Nekako se čudno pogodilo, dan pre toga sam bila na predstavi Terapija, tog dana (Jutjub dan) pogledala sam dokumentarni film o Munku. Prvo govori o granicama, teskobi, psihološkom zatvoru, drugo o slobodi kao jedinom izboru, kao nužnom putu. To mi je dalo novu perspektivu. Naime, cenzura u medijima je, naravno, priča o stepenu medijske slobode. Šta je sa ljudskom slobodom? Slobodom da jedete prasetinu, volite decembar ili da volite „novinarke koje ovako lako kleknu“. Novim svetlom obasjanog Gašića ne krivim za izjavu sočno pojačanu rečcom „baš“ (koja svemu daje domaćinski ton) ni kao žena ni kao novinarka. Čovek je slobodno predstavio afinitete. Da li nas je svojim sklonostima pritom iznenadio? Nije. Da li nas je bilo čime iznenadio? Nije. U čemu je onda toliki problem? Samo u tome što je tu gde je, još uvek (ne mislim na osnovno značenje priloga kao mesta u fizičkom svetu).

Vrlo uvrnuto, mi stanovnici zemlje seljaka na brdovitom Balkanu (baš) volimo da se čudimo, klatimo glavom, rogačimo oči i pravimo vesti. Čudimo se što nas je pratilac/pratilja izblamirao/-la umesto da obratimo pažnju koga sa sobom vodimo na slavu kod elegantnih rođaka.

Još dva umetnika mi se motaju po glavi. Omiljeni Rotko, čija je ambicija bila da stvori umetničko delo što će posmatrača navesti da zaplače i Gotfrid Helnvajn, koji ističe da je suštinsko pitanje da li umetničko delo emotivno provocira posmatrača… dakle, nešto manje-više slično Rotkovoj koncepciji. Otkud toliko umetnosti u slučaju Gašić? Prvo, već duže vreme se osećam kao učesnik u neverending nacionalnom performansu iz kog ne mogu da pobegnem. Drugo, u skladu s tim, ministrova rečenica je gest slobode umetnika i jedan čin u našem pozorištu. Efekat izuzetan: emotivno sam isprovocirana, plače mi se!