Bila sam radosna kad sam videla koliko je srpski narod koji truju pričama o ubistvima, prevarama i trudnoćama navalio u Narodni muzej. Imamo potencijal za lepo, možemo da budemo privučeni i nadahnuti umetnošću, onom pravom, ne umetnošću Bubamara-Lukas tipa. Isto je osećanje u meni izazvalo nekoliko koncerata na Festivalu orgulja. Katedrala na Neimaru bila je krcata, bez obzira na kišu i fudbal.

Dalje, repriza serije Istine i laži. Shvatila sam da je priroda najbolji partner scenaristima, njihova osnovna inspiracija. Žene zatrudnjuju, tako je priroda odredila; očevi se ne znaju ili se kriju, jer im je priroda uskratila kontrolu nad rezultatima njihovog rada. Toliko o zapletu. Plus malo ljubavi, neverstva, kajanja, podmetanja. Lik psihijatrice je klimav. Baš me zanima da li bi terapeutkinja takvog stava i ponašanja prema klijentima (koji kod nje upadaju kao u kafanu) iste ikad imala. Bračni duo Dana-Ilija iritantan je prototip patrijarhalnog partnerstva (kockanje je samo mali Danin izlet iz uloge domaćice). Mogli su da ubace tvorci likova i dijaloga malo ironije u taj odnos, ili malo više ako misle da je ima. OK, to je recimo potrebno da bi se podvuklo kako je njihov sin kul dasa novog vremena jer je uspeo, kad se pojavila Kraljica mature (zar toga kod nas ima?), da razbuca model u kom je formiran. Ipak, kad je Ilija svoju suprugu uzeo za ruku dok je ona (a šta drugo) prala sudove i poveo je u bračnu postelju, morala sam da pređem na drugi kanal. Osim Vanje, bar u profesionalnom delu kad više popuje nego što terapeutira, likovi su (kakvi god bili) dosledni (sebi i svom modelu iz sveta van serije), a dijalozi živi (mada su replike često predvidive).

Na kraju, činčile. Tražeći tekstove o ljupkim bićima iz porodice miševa, nabasala sam na kratak dokumentarni film o tome kako se ubijaju (što je reč zabranjena na farmama gde se gaje i šalju bogu na istinu). Nekoliko puta sam pokušala da ga odgledam, ali u sekundi kad uzgajivač držeći životinju treba da joj slomi kičmu, uvek bih zažmurela. Ne mogu zamisliti da neko u svojim rukama drži život i jednim potezom ubije lomljenjem vrata. Nepristojno zvockanje poslanika Rističevića, verbalne bujice istomišljenika postaju samo reči kojima se zamagljuje ova scena. Našla sam sajt gde se daju saveti o uzgoju činčila. Na početku teksta piše da ih treba voleti! LJubi me, ubi me… tako nekako.