Sedela sam u galeriji „Novembar“ i gledala ostatke jednog detinjstva. Potrošene igračke izmučene od vremena, umetnica kaže i od ljubavi, a meni se čini od dečjih naivnih očekivanja, najpre.

Tu su na postamentima: sav ushićen odžačar, vojnik bez noge, figura stereotipnog zabavljača u minstrel-šou, dobošar, more, more staklenih klikera… Odzvonile su u meni ove minijaturne lutke u plastici, pohabane i oguljene, rastužilo me je to u šta su se pretvorili junaci koje pamtim iz priča i obdaništa. Ganuli su me i ti klikeri, kao da su ostaci izgubljene civilizacije. Da li deca danas znaju čemu su služili?

Dirljivo, jako dirljivo. Selena Vicković dala mi je ogledalo: o čemu sam razmišljala kad sam bila mala, kakav mi je bio svet, kakvi snovi i šta je od svega ostalo. Na velikom platnu odmah kod ulaza, devojčica koja se proteže preko celog formata, tako da joj je platno tesno, zgrčila se i zagrlila kavez u kom je ptica. Ona spava. Ne pušta kavez ni u snu. Pitam se šta smo kroz vreme pustili da ode, kavez da padne, pticu da odleti.

Dva su me rada posebno zarobila na klupi galerije. Crtež nasmešenog Pinokija sa mačkom u rukama (živom ili plišanom). Potresan je njegov optimizam, on ne zna da je samo lutka – komad drveta – kojoj je priča dala osećanja radi efekta. Nevino se smeška i gleda u nas pun nade. On nema pojma da nije običan dečak i da pred njim nema neke posebne perspektive. Metafora detinjstva.

Drugi eksponat je velika slika Crvenkape. Ona ima atribute iz bajke: crvenu kapicu i korpu. Ali u istoj ruci drži makaze. To više nije ljupka devojčica koja bere poljsko cveće i trese se od straha. Ona je vuka probola i pojela. Selenina Crvenkapa jednostavno je odrasla i prihvatila pravila koja vladaju izvan sveta umetničkih hepiendova.

Dakle, sedela sam na klupi galerije velikih izloga i pustila da me melanholija plavi. Eto šta ostaje od detinjstva, mislila sam: junaci koji nam izgledaju nedovoljno osvešćeno i gomila klikera koji ničemu ne služe. Pritom, nije bitno šta smo po rukama vrteli kao mali i sasvim je nevezano za medij, estetiku i trendove. I junaci će anima biti jednako ofucani za tri decenije. Važno je da smo porasli, da smo ovako veliki kadri da odbacimo kavez ili pojedemo vuka da ne bi on nas.