Setila sam se pesmice LJubivoja Ršumovića. „Kad bi čovek znao za sve što ga čeka ne bi se ni rađao u liku čoveka“ i tako dalje.
Sedela sam u galeriji „Novembar“ i gledala ostatke jednog detinjstva. Potrošene igračke izmučene od vremena, umetnica kaže i od ljubavi, a meni se čini od dečjih naivnih očekivanja, najpre.
Tu su na postamentima: sav ushićen odžačar, vojnik bez noge, figura stereotipnog zabavljača u minstrel-šou, dobošar, more, more staklenih klikera… Odzvonile su u meni ove minijaturne lutke u plastici, pohabane i oguljene, rastužilo me je to u šta su se pretvorili junaci koje pamtim iz priča i obdaništa. Ganuli su me i ti klikeri, kao da su ostaci izgubljene civilizacije. Da li deca danas znaju čemu su služili?
Dirljivo, jako dirljivo. Selena Vicković dala mi je ogledalo: o čemu sam razmišljala kad sam bila mala, kakav mi je bio svet, kakvi snovi i šta je od svega ostalo. Na velikom platnu odmah kod ulaza, devojčica koja se proteže preko celog formata, tako da joj je platno tesno, zgrčila se i zagrlila kavez u kom je ptica. Ona spava. Ne pušta kavez ni u snu. Pitam se šta smo kroz vreme pustili da ode, kavez da padne, pticu da odleti.
Dva su me rada posebno zarobila na klupi galerije. Crtež nasmešenog Pinokija sa mačkom u rukama (živom ili plišanom). Potresan je njegov optimizam, on ne zna da je samo lutka – komad drveta – kojoj je priča dala osećanja radi efekta. Nevino se smeška i gleda u nas pun nade. On nema pojma da nije običan dečak i da pred njim nema neke posebne perspektive. Metafora detinjstva.
Drugi eksponat je velika slika Crvenkape. Ona ima atribute iz bajke: crvenu kapicu i korpu. Ali u istoj ruci drži makaze. To više nije ljupka devojčica koja bere poljsko cveće i trese se od straha. Ona je vuka probola i pojela. Selenina Crvenkapa jednostavno je odrasla i prihvatila pravila koja vladaju izvan sveta umetničkih hepiendova.
Dakle, sedela sam na klupi galerije velikih izloga i pustila da me melanholija plavi. Eto šta ostaje od detinjstva, mislila sam: junaci koji nam izgledaju nedovoljno osvešćeno i gomila klikera koji ničemu ne služe. Pritom, nije bitno šta smo po rukama vrteli kao mali i sasvim je nevezano za medij, estetiku i trendove. I junaci će anima biti jednako ofucani za tri decenije. Važno je da smo porasli, da smo ovako veliki kadri da odbacimo kavez ili pojedemo vuka da ne bi on nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
