Postoji nekoliko, ili jedva nekoliko, stvari zbog kojih ne bih napustila Beograd. Proleće noću na potezu Kalemegdan – Đeram, Miholjsko leto, dve-tri drugarice, roditelji, nebo iznad Pop Lukine… To je to što se tiče ličnih sentimentalnih ograničenja. Ima i jedna okolnost koja bi me, sasvim nezavisno od mojih želja, čak uprkos njima, zauvek ostavila u rodnom gradu – autobus na liniji 26, tzv. „dvadeset šestica“.
Desilo se ovo: prolazim ulicom Maksima Gorkog, poželim da pređem na drugu stranu, uputim se ka pešačkom prelazu, okrenem se levo pa desno, učini mi se bezbedno i kročim na „zebru“. Sve očekujući da pravila koja su me naučili roditelji, nastavnici i instruktori vožnje – pešaci prelaze preko debelih belih linija i tu su zaštićeni – još uvek važe. Pa… ne važe. Majstor za volanom dvadeset šestice nije nikakvu nameru pokazao da stane. Dakle, umalo da zauvek obeležim „čubursku zebru“. Ne bih bila ni prva ni poslednja. U tome leži nevolja.
Pre dve nedelje, na istom potezu, ali nešto bliže Kalenić pijaci, ovog puta držeći se svoje strane ulice naišla sam na veliku gužvu. Kola hitne pomoći nisu uspevala da se izbore za pravo prvenstva, zujala su jezivom sirenom i blokirana nemoćno stajala. Krenula su po devojku kojoj je na pešačkom prelazu autobus broj 26 prešao preko noge.
Ima nešto s tim dvadeset šesticama i trakama predviđenim za pešake.
Interesantno, ni u jednim novinama koje su prenele ovu vest nije navedeno da se nesreća dogodila na pešačkom prelazu.
U čemu je trik? Jesu li ti vozači neke opasne baje?
One što misle da zbog gluposti dižem dreku, jer to je samo stopalo, podsetiću da je momak koji je stradao od autobusa na liniji 79 takođe bio povređen tako što mu je autobus prešao preko noge. Mladić je preminuo. Vozač je rekao: „Nisam hteo da mu stanem“, a direktor Konzorcijuma privatnih prevoznika: „Nama je strašno žao što se to desilo“. To je to?
Nikom ništa, evo i dalje planiraju da gaze po pešačkim prelazima.
Da se vratim na početak. Postoji jako mnogo stvari zbog kojih bi napustila Beograd. I nisu u pitanju cene koktela u Savamali, čak ni programi sa danonoćnim pevanjem amatera i žiriranjem zvezda skromnog rečnika, već najpre arogancija ekipe koja umišlja da ima vlast.
Moram, ipak, da se ogradim. Tekst govori o drskim lovcima na pešake, jer među vlasnicima vozačke dozvole D kategorije ima finih ljudi koji stanu gde treba, krenu kad treba i starijima pomognu da unesu torbu u vozilo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
