Pre nekoliko godina, ispod stana gde živim bračni par je otvorio boravak za decu predškolskog i školskog uzrasta. Kako to biva kod „poslovnih ljudi“, nisu preterano marili ni za šta drugo do za profit.
Decu su, u saradnji sa roditeljima, trpali u stan i tu ih puštali da trče, skaču, deru se – zajedno sa neadekvatnim osobljem – pište, vrište i sl.
Na svaku molbu, ukazivanje, poziv na razgovor, ceo je lanac odgovornih ostajao sasvim nezainteresovan.
„Vidite, u zgradi žive stariji, skoro tridesetoro dece koje ste u stan ugurali i o njima ne vodite brigu prave neverovatan haos, to je kao da živite u školskom dvorištu tokom odmora“, pisala sam, govorila…
Razume se, ništa…
Bez odjeka.
Inspektorka u opštini je bila potkupljena, država nezainteresovana, vlasnici boravka su uživali u šuškanju novčanica, vlasnik stana takođe.
Gde je nestao zdrav razum, pitala sam se, postoji razlog zašto su škole i obdaništa zasebni objekti.
Tražila sam da utišaju decu jer u zgradi ima starih i bolesnih.
Oni su mi odgovarali da im smetam u radu.
Stambena zgrada nije mesto za obdanište, govorila sam i opet sam im smetala u radu.
OK, živimo u zverinjaku…
To je nešto na šta bi trebalo da se naviknemo.
Baš nas briga za druge, neka se snađu, grabež je glavni princip.
Posle nekog vremena, oni su otišli.
Da budem preciznija, oterani su.
Iznenadila me je i obradovala najava gradskih vlasti da ove godine neće tutnjati nebom vatromet.
Činilo mi se to kao iskra koja uliva nadu u gradnju normalnijeg društva, saosećajnijeg, prisebnijeg, onog koje vodi računa o živim bićima više nego o profitu.
I nije u pitanju samo zaštita ljubimaca, kako su najavljivali.
Ta nebeska paljba smeta i bebama, starima, deci i odraslima sa posebnim potrebama.
Živeti u zemlji koja prepoznaje potrebe ranjivih grupa, izlazi im u susret i još novac izdvojen za zabavu preusmerava u humanitarne svrhe, daje veoma dobar osećaj.
Bila sam rezervisano ponosna.
Čitava dva dana.
Onda je sve palo u vodu, te to što nisam sasvim zagrizla propagandni mamac sačuvalo me je od razočaranja.
Vatromet je, dakle, tradicionalno (tradicija je važna, ona je čuvar odsustva vrednosti koje baštinimo i nije po SRPS-u izneveriti je, budući da se meri glasačima), poprskao oblake i brektao svodom u punoj snazi.
Ovo je moja novogodišnja želja: da se opasuljimo i počnemo iz temelja da menjamo koncept u kome smo potopili ljudskost i brigu.
Ne bih da povlačim paralele, jer možda paralela nema.
Ipak, duboke vere u zdrav razum ima.
Kad tas prevagne, biće oterani oni koji ne mare.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
