Ugleda šargarepu, prilazi tezgi, otvara akten-tašnu, vadi uzorni model šargarepe i metalni merač, stavlja instrument koji koriste zlatari (ili draguljari) na oko pa meri šargarepu. Budući da slučajno izabrani primerak ne odgovara propozicijama, on se dere da šargarepa nije po evropskom standardu… I tako dalje, tek gospođa sa sumnjivim povrćem mu objasni da nije po sredi šargarepa nego živci. Rekla bih da je poruka spota da smo preterali s EU histerijom. Možda jesmo, možda nismo…

S vremena na vreme proveravam samu sebe i svoju spremnost da napustim burazerske balkanske standarde i usvojim civilizacijski progresivnije. Primera radi, kad zakasnim na autobus koji je već krenuo sa stanice ali je posle desetak metara stao pred semafor, ne posežem za umiljavanjem vozaču da prekrši propis i otvori mi vrata. Ne! Uzdahnem, pokajem se što ranije nisam krenula i ponosno, jer se odričem starih navika, krenem ka stanici, gde ću ko zna koliko čekati prevoz budući da red vožnje služi kao orijentacija ili popis autobuskih linija a ne vreme polaska vozila. Neverovatno, svaki put pomislim kako sam sve bliže prototipu stanovnika neke evropske prestonice. U ovim trenucima čak poverujem da ću to nekad i biti. Stanovnik Evrope.

Nekad, naravno, podbacim… Jer, kontekst neumoljivo vuče na svoju stranu. Jedan prijatelj mi je rekao zanimljivo zapažanje: u Beogradu čovek mora gajiti specijalan oblik autizma da bi preživeo. Sad but true! Dakle, nekad provirim iz svoje varijante autizma (kojoj je u osnovi ideja da su pristojnost i poštovanje zakona i drugog suštinski za odnos bilo koje vrste… a to je prilično autistično za srpske standarde) i pregazim granice.

Primera radi, prošlog četvrtka sam zaboravila da kupim svoj primerak Danasa. Oko jedanaest-pola dvanaest krenula sam u potragu za nekim komadom… Nema govora, trafike su povukle novine a isto su uradile i sve non-stop prodavnice. „Molim vas, molim vas, molim vas… Vidite, učinićete dobro delo…“ Igrala sam na kartu simpatične komšinice, očajne konzumentkinje informacija, zaljubljene žene… Ništa.

Znači, moja burazerska balkanska tehnika nije upalila, oni su ispali bolji Evropljani od mene… Na kraju sam, sad već jučerašnje, novine dobila od preslatkog kelnera Raše iz kafića u Nušićevoj. NJemu više nisu trebale bajate vesti, meni su one bile predmet želje.

Mislim da smo u tom darivanju i on i ja ispali skroz EU prihvatljivi.