Nije trik pitanje. Zapravo, lako je odgovoriti, odgovor je: mi. Stvarni, ovovremeni pogubljeni mi.

O temi jutra u Novom danu prvo sam čitala, tek onda sam je pogledala. Ne znam gde je nestala elementarna prisebnost koju bi gost, bio političar, pseudopolitičar ili običan građanin (jedinica „naroda“), trebalo da emituje kad ga pozovu da govori o temama dovoljno važnim da je njihovu ozbiljnost neumesno pokrivati mesecima koji stoje između datog trenutka i ishitrenog tvita, uzročnim fotošopiranjem fotografija iz prošlosti i zatrpavati ih verbalnim šibicarenjem.

Neko je, čini mi se u istom terminu kod voditeljke iste televizije, tada tek izglasanog Predsednika video samo u novoj ulozi pred publikom koju čini narod opozicione orijentacije. Taj glumac u ulozi lidera-političara ovog puta je preigrao kod Minje. Iz moje perspektive ostaje nepoznato otkud on na mestu na kom se našao, zašto piše šta piše po Tviteru i zašto priča šta priča pred kamerama. Priznajem, nije mi jasno zašto uopšte priča i piše, ali to je valjda Ustavom zagarantovano pravo onih koji imaju tehničke mogućnosti da imenovane radnje obavljaju pa je odgovor „zato što želi i može“ dovoljan.

Toliko o Sergeju glumcu-političaru, ali još o fenomenu pogubljenih u realnosti.

Bila sam na ispraćaju za kremaciju na Novom groblju. Stajala sam uz tihi adađo pod svetlošću koju boji vitraž. Stajala, tugovala i posmatrala. Zakasnela grupa prijatelja ušla je u trenutku kad je sanduk počeo da ponire. Zar ne bi bilo umesno sačekati da se sanduk spusti sasvim i dozvoliti porodici i prijateljima da pogledom isprate preminulog, jer to je poslednji put i jer takav scenario nema reprizu? Pa… mislim da bi bilo.

Ipak, grupica nije marila za osećanja prisutnih i navalila je na izjavljivanje saučešća. Gerilci. Imaju svoje sitne akcije protiv tradicionalnog pristupa opraštanju s preminulim. Kovčeg je polako nestajao s postolja, a oni su šuškali kod odra, ljubili obraze ožalošćenima, stiskali im ruke i nisu primetili da su im ukrali poslednji pogled na umrlog (istina, umotanog u drvo).

Dva prilično „avangardna“ slučaja ignorisanja prisebnosti koja naizgled nemaju veze jedan s drugim. Šta li se desilo pa smo se pogubili u razdvajanju toga šta je razumno, a šta za određenu situaciju nerazumno ponašanje? Da li nam stvarno treba bonton-policajac jer je naš superego zaboravio da reaguje?