Na 1000 stanovnika rodi se devet beba, svake godine nas je za 35.000 manje (plus još 15.000 koliko odavde ode). Osudite me na večni oganj, ali mene ta statistika ne potresa. Imam preča posla, recimo da se trudim da ne uđem u ovih 35.000 ili da maštam da uđem u grupu od pomenutih 15.000 duša.

Kaže ministarka bez portfelja, mnogo se radi na popravljanju situacije. Uključeni su eksperti, dopunjena je strategija… Setila sam se, predsednik Srbije u svom tekstu o Ikei napominje da nam ne trebaju eksperti već zdrav razum. Možda gospođa Đukić Dejanović nije pročitala tekst pa tako i pomenutu smernicu, a možda imaju različite poglede na potencijalna rešenja. U ovom sporu (eksperti ili zdrav razum), iako ne znam na šta je predsednik mislio, a svakako ovo i ne vidim, ipak glasam za taj koncept. Zdrav razum! A zdrav razum kaže da nagrađivanje poslodavaca koji zapošljavaju žene u reproduktivnom periodu i plaćen mesečni prevoz bakama željnim druženja sa unucima nisu dovoljno motivišuće mere.

Najpre bi sama ministarka trebalo da zna kako stoje stvari sa odnosom između psiholoških faktora i reprodukcije. Muškarci su sve impotentniji, a devojke u dvadesetim ulaze u menopauzu. Moramo da negujemo neku posebnu vrstu autizma da bismo mogli da savladamo psihološke „izazove“ života u Srbiji danas (kao i pre deset ili dvadeset godina). Na to ode toliko energije da za formiranje konteksta adekvatnog za prinovu ne ostaje ništa.

Zato… Ja imam rešenje!

Umesto da se bavimo stvaranjem klime za Srbiju sa više beba, možemo da poslušamo premijerku i svu snagu usmerimo na razvoj IT sektora. Razvijanjem ovog resursa dobijamo priliku da decu pravimo, kad već ne možemo da ih rađamo. Ti mali ljupki roboti koje možemo da menjamo kako godine prolaze da bismo održali vezu sa protokom vremena omogućili bi nam stvaranje bolje demografske slike. Vuk sit ovce na broju. Nema trudničkog, porodiljskog, bolovanja zbog boginja…

Drugi način da se prebrodi frustracija što smo sve stariji i malobrojniji jeste paket mera kojima bi svakom odraslom Srbinu/Srpkinji bio dodeljen za početak jedan, a onda svake godine još po jedan Tamagoči. Da, živeli bismo u potresnoj iluziji o porodici baveći se virtuelnim potomstvom ali bi nam zato bio organizovan dan po meri uzornog roditelja. A budući da je život u iluziji ono u čemu se osećamo udobno, mislim da to ne bi bilo loše rešenje.