Određene oblike savremene zabave ne mogu da razumem. Tu pre svega mislim na besomučno igranje kompjuterskih igrica i na sate i dane provedene u ređanju Lego kockica. Iako možda pomažu u fazama razvoja nekih sistema kod dece, kad postanu opsesija odraslih izgledaju mi kao teško dangubljenje i ozbiljan izlazak iz realnosti.
Imala sam poznanika koji je umeo do jutra da ostane sa konzolom u rukama, a onda iznuren od pokušaja da dođe do petog nivoa i valjda pobije sve fiktivne animirane neprijatelje, pospan i dekoncentrisan išao na posao. Srećom, nije bio hirurg. Srela sam ga skoro, sad ima preko četrdeset i podočnjaci su mu veći no ikad. Da li je ostao na istim virtuelnim zavisnostima ili je promenio objekat opsesije, nisam pitala. Uvek sam imala utisak da ga je potukla depresija jer se energija kod njega budila samo kad je pričao o noćnim uspesima za ekranom. Ponekad bi ta njegova ekstatična epizoda kod mene budila zavist. To mora da je mnogo dobro, mislila sam, hoću da probam. I probala sam. Vozila sam kamione i tukla o bankine na putu, pa sam letela helikopterom i iz vazduha pucala, nasumice jer me je mrzelo da pratim ko je moj a ko nije. Nijedna od igrica me nije radila.
Nisu u pitanju igrice, njihova 3D realnost, nego prisustvo tamo negde gde možemo lakše da osvojimo poen, iluzija moći i kontrole. Možemo da prekinemo kad hoćemo ili da se vratimo na početak. Manipulacija vremenom, toga u ovim našim prostorno-vremenskim kleštima nema, one drobe, vi idete samo dalje, kakvo god vam to dalje bilo.
Da li je svet načisto odustao od realnosti ili ja biram čudno društvo, ne znam, ali sada imam poznanika koji je sav predan svetu napravljenom od raznobojnih modularnih plastičnih Lego delova. Odrastao čovek. Vrhunski kreativan. Njegovi gradovi, srednjovekovni i novovekovni, zapanjuju. Rozete na tornjevima, ukrasne čipke na mostovima, lažni prozori na kulama… Jedan zamak sa pratećim objektima zauzima više kvadrata njegovog stana nego što u toj otkačenoj podeli životnog prostora dobije on. Kakvo traćenje vremena i arhitektonskog dara, to pomislim svaki put kad na izložbama vidim njegov sto.
Naravno, i to sam probala. Dobila sam kockice i sat-dva provela u njihovom sklapanju. Toliko od mene.
Video igrice su OK za klince da vežbaju reflekse, a kockice da unapređuju motoriku i kopiraju oblike, možda da se uče istrajnosti. Za odrasle je da grade realan svet u kome njihova deca prave dvorce od plastike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
