Ne samo zato što jedino posredstvom jezika možemo obaviti suptilne komunikativne potrebe i upoznati nečiji psihološko-emotivni prostor, već i zbog neobičnih konstrukcija koje su naizgled prazne, isprane od značenja, a mogu da prenesu informaciju. Što zavisi od više faktora, kontekst je jedan od njih. Pitanje je, naravno, kako se u komunikativnom činu ponašaju učesnici i koje su im namere: sakriti ili otkriti.

Sećamo se gospodina Stefanovića, koji je odličan primer za ovo na šta mislim. On je izjavio da se povezuju neka lica sa nekim prostorima, zatim neka lica sa nekim predmetima, a onda još i neka lica sa drugim licima. Ne sumnjam da je iza ovog jezičkog lavirinta on video lica, prostore i predmete. Neke! Koje, kakve, gde… još uvek nismo saznali.

Iz istog krčaga ispala je još zanimljivija konstrukcija. Željko Bebek najavljuje koncert čiji se naziv vijori na belim plahtama razapetim po Beogradu. „Ono nešto naše“…

Dok smo kod gospodina ministra imali kombinaciju neodređene zamenice sa imenicama, Bebek ide u dublju apstrakciju. Tri zamenice: pokazna, neodređena, prisvojna.

Kada sam videla najavu za koncert pa pročitala naslov verovatno reprezentativne pesme (čim je izdvojena i odštampana na reklami), zamislila sam se veoma ozbiljno. Bebek me je ubacio u težak jezičko-filozofski trip.

Prvo: ko sam ja, ko su oni, ko smo mi… Nazovimo ovo pitanjem identiteta.

Drugo: šta je uopšte naše… Nazovimo ovo posesivnom problematikom.

Treće: od svega što je naše, šta je toliko značajno da bi bilo izdvojeno… Pitanje konsenzusa.

Četvrto je pitanje da li rokeri ikad idu u penziju…

Pročitala sam tekst pesme (u par reči: lirski subjekt tuguje za onim nečim našim), a onda pogledala spot. Tek spot me je ostavio pred zagonetkom. Ako sam pre toga pretpostavljala da je To Nešto Naše (Njihovo) bilo, recimo, osećanje ljubavi, scene koje imitiraju estetiku vesterna i u kojima Bebek smuva plavušu, dobije gomilu novca na kocki, pa se još smeje četiri minuta dok peva među šinama i za kartaškim stolom, uverili su me da grešim. Informacije koje sam dobila iz pesme i informacije koje sam o protagonisti dobila iz spota suprotne su.

Možda nije loše ne gomilati zamenice ako nam već ne ide, ako ostajemo nejasni. Osim ako nam je to namera, onda je problem ozbiljniji pa izlazi iz domena jezika i filozofije.