Profesor ju je prekinuo i skoro prijateljski pitao:

– Koleginice, sećate li se kada se Gregor Samsa pretvorio u kukca? U prvoj trećini pripovetke, drugoj trećini…

– U drugoj trećini.

– Kooooleeegiiiniiiceee!!!!

– Ali u prvoj polovini druge trećine, pokušala je koleginica da popravi svoj lov u mutnom.

– U prvoj rečenici, koleginice.

Imamo dva pristupa: ležeran (aproksimativan) i egzaktan. Ako izuzmemo činjenicu da je koleginici bilo važno da kako-tako položi, ostaje da joj je, recimo, bilo bitno samo šta se desilo, a ne kad i gde. Sistematičnoj, preciznoj strani bitno je bilo ko, kad tačno, gde tačno i precizno koliko od samog početka. Ovakav egzaktan pristup sadržaju koji se analizira nije baš tipičan za balkanski region.

Glasam za minucioznu analizu i naučni pristup koji koristi metode razvijane u resornim institutima. Evo, na primer… Gospodin Stefanović je lepo objasnio metod brojanja glava. Mislim da preciznije od toga ne može da se ode. Rezultat do kog je došao konzilijum egzaktnih matematičara i koji je odobren u Ministarstvu za brojanje glava ima potpuni legitimitet. Između ostalog, zato što je to telo koje, sigurno nepogrešivo, prvo – ume da broji, onda – prepoznaje glave, a zatim i raspolaže znanjima neophodnim da se utvrdi da jedna glava jeste jednako jedan pojedinac/nosilac glave. Možda bi se nestručni analitičar prevario ako bi pretpostavio da u dužini puta širini ulice učestvuju sijemski blizanci… Možda bi nestručni analitičar uključio treću dimenziju pa se zabrojao, pretpostavljajući da nekoliko lakših nosilaca glava mogu da sednu na ramena snažnijim nosiocima glava. Nije egzaktna matematika jednostavna stvar.

E, sad… nekad temi treba pristupiti i sa drugih strana. Pitanje „zašto“ ne podleže prebrojavanju kao pitanje „koliko“, a rekla bih nije nevažno. Nažalost, time se bavi Ministarstvo za razloge i objašnjenja, a to ministarstvo nemamo.

Pošto sam, vođena instrukcijama ministra, usvojila koristan naučni metod, uputila sam se u Andrićevu zadužbinu na konferenciju za štampu. Među praznim stolicama sedele su četiri glave. Do kraja konferencije ušunjale su se još tri. Iz mene se otima pitanje“zašto“, ali… ne samo da nemamo ministarstvo koje bi dalo odgovor, nego nemamo sluha ni sami da se njime pozabavimo. Zar bunt protiv nekulture ne može da se, bar malim krilom, prelije u bitku za kulturu? Neke vrednosti moramo negovati jer će ih aktuelne glave zatrpati. I to je borba.