Dok još situacija nije pojurila u smeru stavljanja pod kontrolu virusa i gašenja pandemije (što se desilo prošlog vikenda u nekom antirealnom univerzumu/mehuru u kom žive bića iz kriznog štaba) i dok su vlasnici kafića još imali obavezu da svoje lokale drže zaključanim, prošetala sam se krajem i overila nekoliko kršilaca propisanih mera.
Sedeli su u baštama svojih kafića i pobednički se širili u ramenima. Narod ko narod, čim vidi praznu stolicu, navika ga utera u šake kafandžija.
Dakle, pored apela i zabrana, da ne pominjem pored zdravog razuma, dokoni Beograđani napunili su lokalne kafiće.
U takvim trenucima, kad prisustvujem gluposti i bahatosti svojih sugrađana, setim se Lajbnicovog uverenja i pomislim: da, ovo je naša najbolja verzija.
Put me je naveo na komunalnu miliciju, koja je naslonjena na svoja/državna (dakle, naša) kola, pila kafu iz kartona.
Rekla sam im šta se događa 100 m ispred, ali oni su uz osmeh odbacili ideju da reaguju, nije u njihovoj nadležnosti.
Zašto, da niste ukrali uniforme i značke (dešava se), pitala sam. Okretali su očima i srkali iz kartona. Ponovo sam pomislila: i oni su verovatno naša najbolja verzija.
Onda smo po ko zna koji put pobedili virus i otključali sve što može da izvede gazde na ulicu.
Gledala sam oko sebe i slušala nove brojke u tri pa nisam razumela šta se to dovodi u red kad ljudi umiru i kakva je to statistika koja broji samo izabrane leševe.
Domaća, verovatno. OK, to je najbolja od svih matematika koju možemo da imamo u ovom najboljem od svih mogućih svetova.
Gledala sam i razdragane folkloriste (ljubitelje istorije i ruske „savremene“ skulpture) i podmićene ili obesne studente, gledala sam radosne stanovnike Srbije koji veruju u omanju fabriku koju će im doneti budućnost, gledala sam vakcinaciju u riltajmu, pa njenu reprizu, pa njenu reprizu, pa njenu reprizu… I sve vreme sam ubeđivala sebe da je ovo najbolji od svih mogućih svetova.
I tako, ponavljam i ponavljam, ali mi nikako ne ide da razumem i nikako mi ne ide da prihvatim, pa onda, iako mi to predstavlja ozbiljan teret, tumaram po našoj pozornici kao statista uz druge statiste
Nije problem to što su granice zatvorene, što smo mi iscrpljeni, što nam je iscurelo vreme, što su se zanemarili potencijali. Problem je što je alternativa uobražena, samoljubiva, nedelatna. U ovom najboljem svetu od svih mogućih svetova najteže mi je da poverujem da su oni najbolje od nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
