Foto: Promo/Arhipelag Nekoliko dana pred Uskrs, iako to činim zaista veoma retko, prošla sam Knez Mihailovom. Samo ukoliko ste ljubitelj guranja u autobusu tokom špica, ovaj večernji ambijent u centru oko Saborne crkve bio bi vam prijatno iskustvo. Mnoštvo lica, mnoštvo glasova, muzika sa svih strana. Učinilo mi se da se i zgrade pomeraju.
Od nervoze. Ni one nisu u stanju da žive bez stresa usred takve gužve. Od Etnografskog muzeja, preko Kralja Petra, Nikole Spasića i tržnog centra posađenog posred arheološkog lokaliteta, nakupila sam toliko utisaka da sam se srušila u fotelju kad sam za sobom zatvorila vrata stana, da bar malo rasteretim neurone i sinapse od akustičkog i vizuelnog opterećenja. Napokon sama, napokon mir (u meri u kojoj to grad dozvoljava).
S druge strane, nedeljno jutro, tmuran praznični dan, Uskršnje veče, bili su prava radost, praznik za glave naviknute na stalnu tutnjavu. Čula su se zvona crkve, tek poneki je automobil brektao, grupe prolaznika su se razredile i smanjile, ljudi su hodali sami ili tek po dvoje.
Čak je i drveće slobodno pratilo smer vetra jer je inače u stalnom strahu da će, ako pusti grane da se njišu po volji i diktatu vazdušnih strujanja, biti pokidano nervoznim vozačima-dostavljačima sa kockastim rančevima u kojima se greje ili hladi narudžbina.
Gledam sa prozora često, tokom običnih dana, drveće kao da skupi svoje listove i „ne diše“ čekajući da se biciklisti, užurbani građani i zainteresovani turisti povuku sa ulice.
Te nedelje, zgrade su blesnule, ozarili su se oblaci, okupala nas je tišina. Kosančićev venac pokrile su negažene ružičaste latice, namučen makadam utonuo je u san. Krovovi su se otvorili ka nebu, skupljali su energiju za sve predstojeće dane nasrtaja na prestonicu između istoka i zapada.
Javile su se ptice, letele su bez straha da će ih oboriti dron. I ne potpuno uspeli bronzani Deroko zaboden na uglu Topličinog venca i Čubrine mogao je da odahne, niko ga u jurnjavi neće oboriti i poslati pred noge „blejača“ po baštama načičkanim niz ulicu.
Nisam morala da idem napolje, nisam želela da remetim mir praznih ulica, gledala sam s prozora i udisala vazduh sa indeksom 14. Grad je lep kad mu dozvolite da se vidi.
Dakle, tako je to bilo i neće se ponoviti do 1. januara ili Božića. Stari grad se ponovo pretvorio u gladijatorsku arenu. Prašina koja se diže od jurcanja, vriska i cika koji vas napadaju sa reke ili sa kopna, neizmerno mnoštvo lica, ruku, nogu, tela, pokreta… neće vas ostaviti na miru, neće se stišati do tada.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
