Kad sam bila mala kružio je vic koji je počinjao ovako: probudi se jednog jutra Mujo, stane pred ogledalo i shvati da je Afroamerikanac (tad se nije vodilo računa o političkoj korektnosti pa je umesto ove stajala druga reč). Ne sećam se nastavka, nije ni važno, poenta je da je odraz u ogledalu dao Muji povod da se zamisli nad svojim identitetom ili da se zbuni.
Nakon nedavnih događaja, zapitala sam se hoće li se i meni desiti nešto slično. Hoću li jednog dana stati pred sebe i gledati kako virtuelna dvojnica vodi igru. I nakon toga, šta ću učiniti… Da li ću vremenom poverovati i prilagoditi se? Ko će pobediti i šta će biti sa mnom? Zatim, koliko će biti autentični ljudi sa kojima se srećem, da li bi im trebalo verovati i postoji li neki mračni plan sa meni nepoznatim ciljem…
Onda, da li su požari zaista buktali Evropom, da li su poplave zaista potopile polja, da li je knjigu stvarno napisao autor koji je potpisuje…
Po stoti put dolazim do zaključka da u ovom vremenu ne znamo šta je lažno, a šta stvarno, ali tek sad počinjem da se plašim da je to tek početak… A potencijalni rezultat nije duhovit. Ni u jednom formatu, ni X/Tviter, ni televizijskom.
Pročitala sam Ne daj mi nikada da odem. Dok sam čitala (uz razna pomešana osećanja premna sadržaju, autoru ili knjizi) stalno sam osećala teskobu. Vuklo me je da nastavim, ali imala sam i jak otpor. Ti junaci romana – “đaci”, ljudi klonovi napravljeni da posluže samo kao rezerve organa, oni za koje se njihovi “vaspitači” pitaju imaju li dušu, dok oni trpe bol, obrađuju ljutnju i žive povezanost i ljubav, ti smo junaci mi, svi mi kojima se igraju naši “vaspitači”. Mučimo se u zadatim okvirima i pokušavamo skoro čista srca da dokažemo da vredimo, često slepi za to da to nikog nije briga. Od svih nas, važnija je igra jer je ulog odredila važeća vrednost: dugovečnost (shvaćena bukvalno ili figurativno) odabranih ili njihov kapital.
Dakle, iza linije kojoj se približavamo više nema smeha, nema šale, otvara se prostor u kome nam neće biti ne samo udobno i komforno, već bezbedno. Važno je da ta granica ne dođe u pogrešne ruke, kao i da je me prihvatimo po inerciji ili iz zabave.
Teskoba koju mi je pravila knjiga dolazi od toga: čak i ono što je sad plod fikcije može malo po malo da postane realno. Lako možemo da postanemo “davaoci” organa ili identiteta i da se vaspitavamo tako kao da je to sasvim u redu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
