Raspukla forma

Zanima me koji je rezultat, da li je ikad iko prestao da puši jer je smišljen i taj nacionalni dan.

Isto tako, čisto sumnjam da je ijedan muškarac prešao na svetlu stranu nakon statistike o broju femicida i obeležavanja Dana borbe protiv nasilja nad ženama (internacionalnog ili nacionalnog, svejedno).

Ljudi puše isto i tuku jednako, nažalost.

Ali, to je to…

Forma.

Nekad obeležavamo dane prosto da bismo imali šta da kačimo na mreže i stavljamo u naslove.

Sigurna sam, tako se problemi ne rešavaju.

Postalo je ispunjavanje forme i govoriti o studentima, šinjel u koji moramo da se uvučemo da ne bismo bili nesolidarni, da ne bismo iskočili iz šina vremena.

Sedela sam dugo i razmišljala o čemu da pišem, obično nemam takvih muka.

Da li je moguće pisati o bilo čemu drugom osim o pobuni, pitala sam se.

Ako bih pisala o italijanskom filmu koji sam gledala sinoć, ili o novoj knjizi omiljenog pisca u (uverena sam) lošem prevodu, izneverila bih društveni trenutak, možda sebe.

Ako bih pisala o studentima ne znam da li bih imala nešto novo da kažem.

Zapitala sam se da li bi bunt mladih i njihovi zahtevi bila samo tema iza koje bih se sakrila, da li bih samo ispunjavala formu, izvršavala nepartijski zadatak.

Međutim, stvarno je tako, druge teme nema i sve su teme povezane s njom.

A opet, o tome, kako već rekoh, nemam da kažem ništa više od onoga što smo mnogo puta čuli, i ništa pametnije, ništa supstancijalnije.

Onda sam se setila…

Ovih dana govori se dosta i o plakanju.

Mnogi od uzbuđenja, od ushićenja ili od sreće plaču.

Stalno se vrti pitanje: otkud to da ljudi toliko plaču u šetnjama ili blokadama?

A meni je pitanje zašto ranije nisu plakali i zašto je to ranije bilo sramota.

Kao zreo nar, rasprsla se forma, čini mi se, uspostavljaju se nove paradigme.

Trenutno nikog nije stid što je plakao, poneko se time rado i pohvali.

Očekujem da će se takva praksa širiti, nadam se da nadalje neće biti sramno pokazati osećanja, ni plakati od tuge ni plakati od ljutnje i nemoći.

Doskora je to bio znak slabosti.

Promenile su ih okolnosti, autentičnost je izbila na površinu i nije posuta vrućom vodom kako bi se ponovo zavukla u formu, sada se slavi.

To je donelo svežinu, vitalnost, puna pluća čistog vazduha i pored previsoke koncentracije PM2.5 čestica.

Svi govore „buđenje“.

I stvarno, to je buđenje.

Došli su studenti i spustili svoj poljubac na celo društvo.

Eto, ne može da se pobegne od glavne teme, a glavna tema su oni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.