Puna nade, tražila sam svoja dokumenta. Pokazalo se, ipak, da mi potraga nije upalila i da ću do novih dokumenata doći samo redovnim putem, preko mnogo šaltera.

Izveštaj sačinjen u policiji glasi otprilike ovako: uznemireno lice koje se obratilo nadležnima zbog besramnog ali hirurški veštog džeparenja iz svog stana izašlo je u 19.30. Kretalo se prometnim bulevarom, ušlo je (nažalost) u ozloglašenu prodavnicu donjeg veša, došetalo do knjižare i ustanovilo da mu nema novčanika. Nije stajalo na ulici zaokupljeno razgovorom, nije koristilo prevoz.

Malo sam obilazila rejon, raspitivala se. I bila iznenađena dvema stvarima. Prvo, prodavnica u koju sam ušla, gde postoji verovatnoća da se desila krađa, poznata je po džeparenju. Drugo, navedeni objekat pokriven je video-nadzorom, međutim, snimak nije dostupan. Osim uz policijsku intervenciju koja zbog komplikovane procedure (inspektor, tužilac, operativac itd.) može da usledi za 50-100 godina, kad će počiniocima toliko biti promenjena fizionomija da ih ni najpametniji softver neće identifikovati. A meni, ožalošćenoj, već pet puta će isteći dokumenta.

U knjižari su mi dozvolili da pogledam video od trenutka kad sam ušla do momenta kad sam izašla. Prodavnica donjeg veša ima drugu politiku.

Pitam se zašto postoje kamere ako se ne mogu koristiti u cilju otkrivanja lopova, kad se već zna da je guranje ruku u tuđe džepove i torbe u tom objektu više puta detektovana aktivnost? OK, kontroliše se osoblje… Zar samo to? Za proveru potencijalnih kradljivaca robe postoje one zujalice.

Možda ću pogrešiti, ali ne mogu da se oduprem utisku da je onda na snazi, pored nezainteresovanosti za potrošače, neki tajni dil između poznatih osumnjičenih i predstavnika firme.

Taj mikrokosmos prodavnice, zakoni i principi lako mogu da se uporede s našim nacionalnim mikrokosmosom. Koga briga što građani bivaju pokradeni (neposredno i posredno) kad onima u čijim je rukama vlast (video-nadzor ili nešto drugo što bi pomoglo otkrivanju istine i uspostavljanju zdravijeg poretka) ne fali dlaka s glave. Nije li raskrinkavanje sitnih lopova korak ka boljem društvu, zajednici gde će se građani osećati zaštićenije? Zapravo, slobodnije.

Možemo da krenemo i u suprotnom smeru. Kad na višem nivou podržavamo muljanja (ovog ili onog tipa), nije čudo što ga gajimo i po sitnim radnjama. Princip je isti, u pitanju su nijanse.