Šta to znači? Umorili smo se od uobičajenih struktura i imamo potrebu za pomeranjem ganica, za mešanjem, kombinacijama. Manje-više u svemu…

Dobila sam novogodišnji dvobroj američkog Eskvajera. Listala sam ga uzduž i popreko i nešto se zanimljivo poklopilo. U mom estetkom univerzumu, mesto za privlačne muškarce nikad ne popunjuju maljave drvoseče, ma koliko zgodne, kojima ako ne grubost, ono bar diskretna tiranija zrači iz stava. Pažnju mi skreću muškarci suptilnih crta, po telu izbrijani, a u stavu skoro feminizirani. Delikatni. U pomenutom časopisu, ima ih prilično. Zato je prelistavanje trajalo i trajalo.

Specijalnu pozornost skrenuo mi je dasa na reklami za parfem Džon Varvatos. Dugokosi momak je slikan u pozi Merlin Monro (portret) – u polurofilu, zavodljivo gledajući u objektiv, brade uvučene, glave malo iskošene. Negde sam pročitala da baš takva Merlinkina poza šalje informaciju o potčinjenosti i ranjivosti. Iako nema preterano urednu bradu, model deluje pitomo, čak ženstveno (šta je uopšte ženstveno?). Međutim, njegova se maskulinost ne gubi. Lep je i muževan.

Dakle, muškarac iz sad već davnih vremena (mada se još uvek prečesto sreće na ulici) koji je rastao u seoskoj primitivnoj saksiji ili bašti gde je afirmativno bilo vikati, mlatiti, pljuckati… zamenjen je delikatnim varijantama muškarca/dečaka/žene u različitim procentima. Srećom, naravno.

Nekoliko desetina strana bliže početku časopisa stoji tekst o trendi temi, o transrodnim osobama. Kako to obično biva, i ovo je uglavnom u društvu razvijeno kao političko pitanje, malo ko se bavi osećanjima ljudi kojima je bolje iza granice svog pola. Tek Srbija nije prostor za razgovor o tome. Zato samo izdvajam citat koji je meni bio značajan za pitanja: šta je maskulino, šta feminino danas?

Autor kaže: „… ne postoje dva različita roda, već umesto toga varijante vezane za pol.“

Nema čistih odgovora, niti strogo definisanih uloga. Imamo hibridne rodove, što me relaksira. Tako su vrata autentičnosti otvorenija.