Naime, u salonskom konceptu da smo svi jednaki ostaje istina da su neki ipak jednakiji od drugih i da se stalno sameravamo i borimo. To održava vitalnost grupe.

Na Festivalu autorskog filma prikazan je grčki film Chevalier. Na jahti kojom su krenuli na pecanje našla su se šestorica muškaraca. Oni odlučuju da igraju igru koja će u rezultatu otkriti ko je najbolji među njima. A meri se sve, ne samo ko koliko zna, ko je veštiji, ko izdržljiviji, kome je veći bukvalno i metaforično, nego i koliki je kome nivo holesterola, ko elegantno spava, kakve bokserice nosi itd.

Ti muškarci postaju pakosne tetke koje cepidlače, manipulišu i izdaju jedni druge. Svojim laserskim pogledom što vaga svaki potez protivnika registruju sitne nesavršenosti i odmah ih zapisuju u crne notese od kojih se ne odvajaju. Drmaju se odnosi: prijateljski, partnerski, rodbinski.

Naravno, nije bez značaja što je film režirala Atina Rahel Cangari. Ženska obrada motiva muškog nadmetanja (ali uz nadzor, jer je scenario pisala zajedno sa Eftimisom Filipuom). Pitala sam se sve vreme koliko je to uticalo. Pitala sam se i koliko utiče to što sam ja žena, šta od bogatog asortimana stereotipa o muškarcima i njihovom prijateljstvu meni usmerava čitanje.

U skladu sa prototipom mužijaka u areni, očekivala sam malo više poštene borbe, malo manje palanačkog podmetanja, više strukture, jasnije kriterijume… Epskog borca za titulu. Sve vreme sam mislila – ovako bi se ponašale površne tinejdžerke i tukle rospije iz sapunskih opera loše produkcije. Sve sami stereotipi, kod mene očigledno živi.

Na kraju nismo saznali ko je pobedio, film ne daje najboljeg. Logično, jer najboljeg nema. Kriterijumi su individualni i svako je malo dobar i malo loš. Ipak, zanimljivo je da se u nagađanju ko bi mogao da ponese titulu, kao eventualni kandidat, nije pojavio najpošteniji od njih. Debeo i pun strahova on je neadekvatan pa je tako sve dobro što nudi nedovoljno.

Ako se vratim na miševe, mogu da zaključim da je dobro kad ima borbe, makar ona bila kilava. Takođe da, iako su ovovekovni takmičari odavno prestali da budu junaci narodne epike, ipak ih u našim očekivanjima, nažalost, još uvek držimo za neustrašive časne momke pa se razočaramo ili nasmejemo kad vidimo da oni to nisu.

Glosa:

U skladu sa prototipom mužijaka u areni, očekivala sam malo više poštene borbe, malo manje palanačkog podmetanja, više strukture, jasnije kriterijume…