Nekada smo brojali dane do početka Evropskih prvenstava, šampionata sveta i olimpijskih turnira u rukometu, jer u vreme velike Jugoslavije nije bila vest kada rukometaši(ce) doguraju daleko na njima, a sada izveštaji sa istih medijima služe za popunu prostora.
I obično posle prve faze takmičenja bivaju sve kraći, jer i kada uspeju da je prežive srpski timovi ekspresno ostanu ispod linije razdvajanja između stvarnih pretendenata na medalje i onih što samo pokušavaju da im zakomplikuju put do pobedničkog postolja. Pod uslovom da izguraju kvalifikacije, s obzirom da svako malo podviju rep već u preliminarnim borbama.
Jedanaesto mesto dama na nedavnom EP ne sluti ništa dobro ni na SP njihovih kolega sledećeg meseca, štaviše samo iznova dokazuje surovo tužnu istinu da su kontinentalna srebra u obe kategorije, iz 2012. i 2013. godine, bila prolazna korist od organizacije ta dva takmičenja i svega što ide uz igranje u krcatoj beogradskoj Areni a ne vesnik renesanse bivše dike i ponosa ovdašnjeg sporta. Kratak diskontinuitet u rezultatskim razočarenjima pokrenuo je cunami optimističkih prognoza izlečenja dugo i teško obolelog srpskog reprezentativnog i klupskog rukometa, ali se taj talas iluzija razbio u paramparčad već u prvom dodiru s „rtom“ turobne realnosti. Za razliku od nekih drugih naslednika poznate balkanske rukometne škole, poput Hrvatske i Makedonije u muškoj, odnosno Crne Gore u ženskoj konkurenciji, Srbija je potonula u more unutrašnjih problema.
Kraćenje kadrovske baze ne bi imalo toliko tragične posledice da nije urušen sistem rada, a selektori menjani kao na traci, bez strpljenja i tolerancije čak i za najzvučnija imena među njima. Igra „orlova“ i „orlica“ ne bi zaostajala za opšte prihvaćenim „trči i brzo šutiraj“ stilom, kao zaprežna kola za ekspres vozovima, da se s njima još od malih nogu valjano radilo, da ih ima više po top evropskim ekipama i da ne moraju svaki čas da se ukalupljuju u različite trenerske nazore kada navuku dres s državnim grbom. Ni teško siromašenje društva ne bi imalo tako teške reperkusije na egzistenciju klubova da su ovi videli dalje od svojih interesa, a nacionalni Savez nije često ostajao zatvoren za nove ljude i ideje. Ni masovan odliv igrač(ic)a, sve mlađih godina, ne bi ostavio takvog traga da rukometne reprezentacije nisu davno postale sinonim za ratove sujeta i klanovske obračune, materijal za skandal rubrike.
I, što je najgore, nema ni na vidiku strategije i energije za zaustavljanje ovog slobodnog pada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
