Ambasador Druge Nemačke (1)

Očigledno da tu ima nečega, priloženog ceremonijalnom laskanju ili propuštenog kroz balkansku prizmu. Zaista, toliko „nečega“, raštrkanog u za razmišljanje i donošenje širih zaključaka korisnih pravaca, da neće stati u jedno štampano izdanje novina.

Sve Nemačke su, zapravo, strujale kroz Krugera, počevši od detinjstva provedenog u porodici berlinskih neupitnih poštovalaca tada vladajućeg režima.

U Hitlerovu omladinu je upisan čim se moglo, da bi kao momak poželjnog opisa (jaka vilica, plava kosa) dospeo do propagandnog filma naslova „Mladi orlovi“ („Junge Adler“, r. Alfred Vajdenman, 1944), o golobradim i požrtvovanim braniocima nemačkog neba.

No, među svakovrsnim osobama koje su se motale na snimanju filma bilo je i takvih koje bi mu u pola glasa govorile kako je režim truo do srži, Vođa običan kriminalac, uz svedočenja o umilnim događajim iz beloruskih sela.

Verovatno je sve to uticalo da, kada je uskoro mobilisan u stvarni rat – i to, kao izdanak partiji odane porodice, u SS diviziju „Nibelunzi“ – šesnaestogodišnji Kruger primeti kako prst koji povlači oroz dok uzvraća na paljbu „udaljenih smeđih mrlja“ odbija da se pomeri kada se narečene mrlje približe toliko da im se vide crte lica.

Srećom po njega, komandant jedinice je bio od nedovoljno manijakalne sorte, te posledica probuđenog pacifizma nije bilo streljanje već prekomanda u kurirski odsek.

Ubrzo mu je i to postalo previše, da bi pobegao i skrivao se do kraja rata.

Sramotni ishod vojevanja za nekoga ko je deset godina instruiran da „časno i slatko mre za domovinu“.

Nakon kapitulacije, dopao je kolone koja je stražarno sprovođena ka istoku, odakle je takođe pobegao, da bi konačno pao u nadležnost američkih osvajača.

Otac, nacista, uskoro će umreti u sovjetskom zarobljeništvu, gde je i on mogao biti poratno izručen – Sovjetski Savez i nove države iz te sfere uticaja bile su posebno zainteresovane za pripadnike SS jedinica koje su operisale na njihovoj teritoriji.

Franc Eberhard Kruger tada preventivno menja ime u Hardi, dobija i državni posao, neposredna prošlost biva zataškana (pretpostavljam da je i poneka koverta sa novcem prešla iz ruke u ruku) i dolazi vreme za preusmerenje u polje dramske umetnosti. Valja primetiti da je nemačka filmska proizvodnja obnovljena prilično brzo, uz manje probleme izazvane „denacifikacijom“.

Pomenuti Vajdenman, reditelj „Mladih orlova“ ili bizarnosti poput „Ruke u vis“ („Hände hoch“, 1942) – o hitlerjugendovcima koji dosadu u izviđačkom kampu u Slovačkoj prekidaju lovom na dvojicu odbeglih logoraša koji se kriju u obližnjoj šumi – napravio je radnu pauzu od nekoliko godina, da bi Hardi Kruger u njegovom ljubavnom filmu naslova „Ja i ti“ iz 1953. godine upisao jednu od prvih glavnih uloga.

Sve to je moralo pomalo žuljati momka koji se pobunio kada je trebalo, tj. kada je taj čin mogao dovesti do fatalne posledice, pa Kruger gleda ka zapadu – prvo ka Francuskoj gde sredinom pedesetih nisu bili zainteresovani za zvezde nemačkih ljubića, zatim odlazeći u Englesku u kojoj se geopolitička klima upravo menjala.

Naime, neko je sa vrha dao komandu da Nemačku valja primiti u punopravno članstvo kapitalističke hemisfere, u čemu će film, kao medij propagande kroz zabavu, odigrati jednu od ključnih uloga.

Odobren je, tako, „Jedini koji je pobegao“ („The One That Got Away“, r. Roj Vord Bejker, 1957), u kojem Hardi Kruger dobija noseći lik pilota Luftvafea Franca fon Vere, oborenog i zarobljenog tokom bitke za Britaniju.

Kada je javnost čula da se snima film o akcionim podvizima nemačkog dušmanina u pokušajima da pobegne iz zarobljeništva, lomače su naslagane i producenti su – mig sa vrha odjednom je postao nedovoljno inspirativan – odlučili da sve pripremljeno vrate u fioku.

No, reditelj je, po Krugerovom svedočenju, u veri da u rukama drži uzbudljivu priču, i još sa glavnim glumcem vrednim krupnog plana, insistirao da nastave, uz određene finansijske ucene producentima.

Desio se, na koncu, jedan od najneobičnijih filmova svih vremena, u kojem emotivno manipulisana publika navija za neprijatelja što želi da se vrati u svoj lovački avion i nastavi proces sejanja straha po britanskom nebu. Hardi Kruger svog junaka tumači kao nepokolebljivog avanturistu sa osećajem dužnosti, što će ga dovesti do uspešnog bekstva (iz Kanade, pa preko u to vreme još uvek neutralnih SAD) i kasnije brze smrti na vaspostavljenom radnom zadatku.

Kada je ta mešavina nemačkog glumca i nemačkog lika u anglosaksonskom filmu uspela, moglo se nastaviti sa izvozom talenata, i u narednim godinama pre ili odmah posle naslova na špici naći će se imena Maksimilijana Šela, Oskara Vernera, Sente Berger, Elke Zomer, Horsta Buholca…

Lepi su to bili i uglavnom izvanredno talentovani ljudi, angažovani u primerenim im likovima (mada, Buholc kao Meksikanac…), no, suštinski motiv je bio pretežno političke prirode.

Umesto da opaše „kolt“ oko struka, ili, možda, za dobre novce zauzme poziciju sledećeg zbunjenog muškarca u filmu sa Brižit Bardo, Hardi Kruger se tada vraća kući, privučen filmom koji će ličnu i društvenu stvarnost ukrstiti sa dramskom istinom napisanom početkom 17. veka.

nastavak u sledećem broju…