Bilo jednom u melodiji 1

Jedna od najznačajnijih stavki manifesta „Dogma 95“ bila je dozvola prisustva muzike isključivo organskog porekla, tj. one koja dolazi iz vidljivog izvora (radija, koncertne bine, gitare u rukama protagoniste…).

Taj princip prihvaćen je zatim gotovo univerzalno među rediteljima koji novac skupljaju konkurišući na državne fondove, sa filmskim festivalima kao metom.

Dok su danski ekstremisti kuckali svoj prevratnički program, sa druge strane okeana događala se inflacija muzičke teme u komercijalnom, bioskopskom filmu.

Melodije pisane za „Titanik“ ili „Armagedon“ bivale su prevlačene preko mnogo više kadrova nego što je bilo smisleno, da bi u isto vreme, u formi pesme, vršile invaziju na televizijske i radio stanice. I onda je neko rešio da tome stane na kraj.

Da li je neograničeno emitovanje filmsko-muzičkih hitova predstavljalo opterećenje za neki deo finansijske konstrukcije?

Da li su vlasnici filmskog novca uvideli enormnost ekonomske dobiti koja se krije u tom prilepku proizvoda (poput figurica prodavanih uz „Ratove zvezda“), nakon čega su ugovorima svu zaradu preusmerili sebi – što je dovelo do toga da kompozitori, vršeći velikim delom neplaćeni rad, iz principa prestanu da se trude?

Šta god da je uzrok, posledica je da danas muzika u bioskopskim hitovima obavlja funkciju partiturisanog šuma ili buke koji postoje samo zato što bi gledaocu tišina bila neobična.

Ne ulazeći dublje u opšti kvalitet dela, sa toplotom u srcu možemo se setiti četiri note kompozitora Tomasa Njumana koje čine dušu filma „Upoznajte Džoa Bleka“.

Taj deo filmskog zadovoljstva smo gotovo u potpunosti ostavili za sobom, ili nam je oduzet. Ipak, budući da ljudi nisu roboti, ima izuzetaka, po pravilu iz ličnih svetova jakih i retko aktivnih rediteljskih pojava kao što su Tomi Li Džons („The Homesman“, autor muzike Marko Beltrami – film je uglavnom francuski, valja napomenuti) ili Džonatan Glejzer („Under the Skin“, autorka muzike Mika Levi).

I, naravno, Dejvid Finčer, poslednji Džon Hjuston koji nam je ostao, od Trenta Reznora i Atikusa Rosa je za „Društvenu mrežu“ tražio i dobio lajtmotiv numeru „Hand Covers Bruise“, himnu usamljenosti telesnog pojedinca u virtuelno povezanom svetu.

* * *

Mogli ste pretpostaviti da je prethodna kontemplacija izazvana smrću Enia Morikonea.

Agencijski izveštaji daju dovoljno biografskih podataka a u kolektivnu podsvest urezane su nam teme iz „Bilo jednom na divljem zapadu“, „Misije“, trilogije o „čoveku bez imena“, Bertolučijevog „Dvadesetog veka“, „Profesionalca“ sa Belmondom…

Zato bih obratio pažnju na par momenata koji donekle iskaču iz kanonizovane verzije priče. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka Morikone je potpisivao muziku za i do dvadeset filmova godišnje.

Uzimao je sve što mu je nuđeno, što dovodi do bizarne filmske liste. Recimo, 1965. je svoje ime upisao na špicu nemačko-italijansko-francuske koprodukcije „Agent 505 – Smrtonosna klopka u Bejrutu“, jednu od tada brojnih eksploatacija popularnosti agenta 007 (a, zabavno, meni su te brzinske i zanatski pismene tvorevine danas zapravo gledljive, za razliku od filmova o Džemsu Bondu koji su ih podstakli).

Sledeće godine piše muziku za „Bitku za Alžir“ Đila Pontekorva, jedan od „sto filmova koje morate pogledati pre nego što umrete“.

Onda, 1967. u njegovom opusu mesto nalazi i muzika za idiosinkratično ludilo „Operacija ‘Mlađi brat'“, opet italijanski špijunski „kemp“ sa Nilom Konerijem (pogađate, mlađim bratom Šona Konerija).

Dakle, radilo se neprestano i neselektivno, i to bi fizički ubilo usamljenog muzičkog ratnika da nije imao logističku podršku Bruna Nikolaija, za koga bi se drsko moglo tvrditi da je za Morikonea bio ono što je Džordž Martin bio za Lenona i Makartnija, samo da Morikone nije bio vrhunski obrazovani sin profesionalnog muzičara.

Kako god, Morikone jeste često isporučivao melodiju i trčao ka sledećem zadatku, dok bi Nikolaiju ostalo da raspiše konačne, orkestarske verzije.

Pričica o saradnji tokom stvaralačkog procesa krije se i iza muzike za „Stvora“ koga je Karpenter, da mu je bilo dozvoljeno, a iz nekog razloga nije, mogao da zapljusne još jednom od svojih prepoznatljivih sintisajzerskih tema.

Morikone, angažovan donekle iz Karpenterove „ako ne mogu ja onda mora neko ko je bolji od mene“ egomanijakalnosti, svodi muziku prvo na ritam, pa pojedinačni ton, konačno na unisono vrištanje nekoliko tonova, što je sve u savršenom skladu sa mutirajućim organizmima iz fabule filma.

Karpenter jeste, zaista, tražio, po njegovim rečima, „što manje“, dobivši verovatno i više nego što se nadao – muzičku podlogu uznemirujuću putem neprimetnosti.

Od osamdesetih nadalje, tempo rada postao je smireniji, i deluje da je globalni pečat kvaliteta udaren najboljim euro-vesternima doveo do toga da Morikone postane od strane vlasnika novca rado prihvaćen dodatak filmovima kao što su „Frantic“ Romana Polanskog ili „Beli pas“ Semjuela Fulera.

Pred uporedni kraj života i karijere, sve više je bilo dokumentarnih i televizijskih filmova, dok je Morikoneova poslednja zaista velika muzička tema – pošto je muzika za Tarantinovih „Osam mrzitelja“ takođe neka vrsta minimalističke vežbe, koliko god na prvo slušanje zvučala kitnjasto – napisana za film „Barija – kapija vetrova“ Đuzepea Tornatorea iz 2009. godine.

* * *

„Nisam stručnjak, ali znam šta mi se sviđa“, reče onaj tip iz „Sokola sa Hadsona“ koji po zidovima kači slike pasa za bilijarskim stolom. Mene je, recimo, uvek na nekom dubokom mestu pogađala Morikonoeva tema iz filma „Pazi, dinamit!“ (radni naslov je bio „Bilo jednom u revoluciji“), kada Džon i Huan prvo izmitraljiraju celu meksičku vojsku da bi zatim ludi Irac za svaki slučaj digao u vazduh i most ispod kojeg su se preživeli sakrili.

Osim nje, pada mi na pamet muzika iz filma „Queimada“ („Burn!“) sa Marlonom Brandom (a koji je on smatrao za svoj vrhunac umetničko-aktivističkog delovanja), u režiji mog omiljenog anarhiste Đila Pontekorva.

Šta još? „Arena“ iz filma „Il mercenario“ („Plaćenik“) Serđa Korbučija, upotrebljena i kada Uma Turman kopa put iz plitkog groba u „Kill Billu“ (cela scena je, izgleda, Tarantinu vrlo draga, pošto i Dikaprio gine u „Đangu“ istovetno kao Džeku Palans u „Plaćeniku“).

Na kraju, još jedan Korbuči, i tema iz filma „Vamos a matar, companeros“ (ah, taj početak sa razrušenom crkvom, u crno obučenom devojkom sa belim velom koja trči, i trči…). Maoa mu, svi ovi filmovi za temu ili scenografiju imaju revoluciju.