Međutim, južnoafrički reditelj Džonatan Libsman nije Robert Mičam, niti živimo u vremenu u kome se na pošten i ekonomičan način proizvode desetine noir filmova koji će živeti 60 godina kasnije. Dok je Libsmanov The Texas Chainsaw Massacre: The Beginning bio donekle prijatno iznenađenje, film koji u okviru do besmisla dovedene i potrošene teme uspeva da izazove istinski strah i uznemirenost nasiljem (a to, ipak, nije malo postignuće) preostali njegovi radovi (Darkness Falls, The Killing Room), uključujući i najnoviji, nalaze se ispod granice gledljivosti. No, to zapravo nije njegov problem ili greška, jer on je, čini se, uvek samo egzekutor za konferencijskim stolom dogovorenog plana (ukoliko grešim, onda je to… strašno).

„Invazija sveta: Bitka za Los Anđeles“ je još jedna priča o invaziji vanzemaljaca na planetu Zemlju, ovaj put viđena kroz mikro ugao voda američkih marinaca. U vremenu u kome su sve (barem filmske) priče verovatno već ispričane, ugao gledanja ili forma su jedino što određuje da li je neka priča vredna ponovne posete. Tako, da se držimo teme napada vanzemaljskih bića, film Kloverfild, svodeći prikazivanje događaja na nivo amaterske kamere kojom borbu čoveka i svemirskog monstruma beleži jedan od njenih učesnika, postavlja neka zanimljiva pitanja o odnosu realnosti i beleženja iste, o telefonima i digitalnim fotoaparatima koji postaju naše produžene ruke u koje usmeravamo emocije i tako lakše podnosimo užase svakodnevice koji nas okružuju. Južnoafrički District 9, sa vanzemaljcima koji žive u karton naseljima, neka je vrsta metafore, ili samo malo inteligentnija i zabavnija kritika aparthejda i, modernijeg, tretmana naroda koji žive u zemljama trećeg sveta od strane civilizovanih društava. Usput, mada je to možda krivica mog učmalog mozga, u prilog teze o sve većoj jednokratnosti filmskih, zapravo i svih drugih umetničkih dela, morao sam na internetu da pogledam koji beše naslov tog velikog prošlogodišnjeg hita.

„Bitka za Los Anđeles“ film je izuzetno desničarske, patriotske atmosfere koja pomalo podseća na Ferhovenove „Svemirske vojnike“. No, dok su „Svemirski vojnici“ autorski film koji nas, uz upotrebu odgovarajućih uniformi i fizionomija, i generalno, glorifikaciju militarističkog, totalitarnog sveta perverzno navodi da navijamo za grupu mladih nacista, „Bitka za Los Anđeles“ je jednostavno namenjena određenoj, ne preterano zahtevnoj, publici pa su u skladu sa tim skrojeni i karakteri, bolje reći tipovi njenih likova. Kad je o ciljanoj publici reč, svako ko se odluči da da šansu filmu mora da zna da je namenjen uzrastu od, recimo, 13 do 17 godina kome neće biti stoti već prvi sa tom tematikom, i shodno tome birokratski lišen psovki i preterane krvi, što može, uz svu ostalu nemaštovitost, da zasmeta kad se radnja svojim veći delom sastoji od pucnjave i pogibije.

Na kraju, pretpostavljam da je bolje gledati bilo kakav film u bioskopu nego nasumično vrteti TV kanale. Sad, na pitanje da li je smislenije sedeti u svoja četiri zida i čitati bilo kakvu knjigu od gledanja istog takvog filma u društvu živih ljudi već nemam jasan odgovor, ali eto zanimljive teme za razmišljanje.